Braća Milan (47) i Milisav (49) Maksimović sahranjeni su danas na mesnom groblju u Lipničkom Šoru, selu koje su, svim srcem, voleli, gde su rođeni, odrasli i stastali u dobre, vredne i čestite ljude, dobre sinove, roditelje, muževe, komšije, rođake, prijatelje i poznanike.
Na večni počinak, pored srodnika, pre svega majke, supruga i petoro dece, troje Milisavljevih i dvoje Milanović, ispratilo ih je više stotina ljudi. Braća se preminula u subotu, u istom danu. Milisavu je prepuklo srce od tuge, nepun sat kako mu je javljeno da mu je brat umro u Sloveniji, gde je igrao fudbal za ekipu svojih gluvonemih iz Srbije.
Kroz kuću i dvorište Maksimovića minulih dana prošle su hiljade ljudi .Da izjave saučešće, pokušaju da uteše, pomognu... Sinovi njihovog strica Koste iz Lešnice, čija je radnja poznata po tome što pomaže siromašne i bolesne, prvi su stigli da pomognu. Pomoć je, potom, stigla i od mnogih drugih ljudi, od srodnika do poznanika, ali čak od ljudi koji ih nisu znali, a koje je ova tragedija pogodila i potresla.
Sada je izvesno da su obojica braće imali srčane probleme. Boreći se za život, da stvore što bolje uslove svojim ukućanima, a da izađu u susret i drugim ljudima, ipak, nisu štedeli sebe. Dve kuće, u istom dvorištu, jedno od svedočanstava bratske sloge i ljubavi, ostale su bez „glava porodice“. Za dve supruge, majku i petoro dece, uz tragediju, ide i realnost da sada moraju dalje kroz život, bez onih koji su, u svakom pogledu, bili njihovi stubovi.
Već je dosta novca trebali da prevoz Milanovih posmrtnih ostataka iz Slovenije i troškove koji su nastali u toj zemlji. Bez pomoći dobrih ljudi, teško bi se porodice izborile. U ovoj muci, bolu i tugi saučestvuju i čelni ljudi vlasti, koji su odmah, po saznanju za tragediju, došli u kuću Maksimovića.
- Ovo je veliki bol za sve - kaže Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice.
- Ostali smo bez dva časna, vredna i divna sugrađanina. Dragoceni su bili za sve nas, a tek za svoje porodice da i ne govorimo. Tuga kojoj je teško pronaći utehu. Raduje nas u svemu ovome ljudska solidarnost, koja, nadam se, neće stati ni posle sahrane. Gradsko veće je odlučilo da porodici, u ovim teškim trenucima, damo 200 hiljada dinara. Ostajemo sa porodicom u bolu koji je donela tragedija koja nije skoro zabaležena u našem kraju.
Tuga se, ovih dana, otegla kao obližnja pruga, u iščekiuvanju da i Milanovi posmtni ostaci budu dopremljeni kući.Nekoliko dana nije se znalo kada će da bude sahrana. Ljudi su hrili kod njih, kako porodica ne bi bila, ni trena, bez pažnje, brige i podrške. Braća Milan i Milisav, i dva odra, dovezeni su, zajedno, u dvorište. Prizor od koga i srce puca. Jecaji majke Milanke i čeljadi, od saznanja za tragedije, prilikom dolaska mrtvih sinova, delija kojim se ponosila, čuli su se na sve strane. Od njih bi, čini se, mogao i kamen da zaplače.
- E, nema utehe, baš nema - kaže ujak Maksimovića, Milovan Matić, iz Vukovog Tršića. -Uz sve, ostaju primer bratske sloge. Kao retko gde i kod koga. Po tome su, pored ostalog, bili primer i familije i čitavog kraja.
Kurir.rs/Novosti
NE PROPUSTITE
