KAD DOĐE EGZEKUCIJA, SKOČIM U VODU I PLIVAM! Čuvena glumica o SUJETI u poslu, prvom zadatku u "Povratku otpisanih" i NOVOJ ULOZI

Jednu od pauza između snimanja novih sezona serija "Tajne vinove loze" i "Crna svadba" čuvena glumica Dara Džokić podelila je sa nama, za razgovor o televiziji, onome što je ona nekad bila i što je danas. Prisetile smo se zajedno nekih od njenih brojnih uloga i time simbolično obeležile 150. broj TV Ekrana.

Svi ti likovi kojima je pred kamerom udahnula život i mnoge pozorišne role dovele su je do statusa koji danas ima među kolegama i kod publike. Priča o svakoj od njih samo je još jedna kockica u mozaiku Darinog života. Jer ono što živi ona daje na sceni, a ono sa pozornice s merom unosi u svoj život. Zato joj posao uvek vraća osmeh na lice.

Pridružili ste se ekipi "Crne svadbe"?

- Neobično me je obradovao poziv jer mi se veoma dopala prva sezona serije. Nisam to očekivala, ali dobila sam veoma zanimljivu i tešku ulogu, što me raduje. Uz to, snimam i nastavak "Tajni vinove loze".

Mnoge je obradovala repriza "Radio Mileve" na RTS. Da li je ovakva komedija došla baš kad treba?

- Uvek mi je bila bliskija drama i nekako sam se tu snalazila kao u toploj vodi. Međutim, još na akademiji sam shvatila da je komedija teži žanr, zahteva drugačiji pristup i pogled na svet. Široj publici je bliska jer narod voli da gleda nešto što će da ga zasmeje. Nažalost, komedija je smatrana i nižim žanrom, deluje lako da se malo iskreveljiš, odvališ neki fazon. Naprotiv, nije lako. Vrhunski komičari su veliki majstori. A u "Milevi" se osećam dobro. Publika je voli jer je to priča o malim ljudima, koji su puni mana, problema, nesavršeni i ćaknuti, u njihovoj zajednici. Život, samo izvrnut na komediju. Snimili smo i novu sezonu, koja treba da se emituje od jeseni.

Zanimljivo je kako ste po drugi put majka Nenadu Stojmenoviću.

- Prvi put je to bilo u seriji "M(j)ešoviti brak" pre 20 godina, mojoj prvoj velikoj seriji. Ideja za nju se rodila nakon što smo Mima Karadžić i ja preko 200 puta igrali taj komad u pozorištu, putovali s njim po svetu i regionu. I serija je dobro prošla. Stevan Koprivica ju je napisao duhovito, toplo i tačno, što je bio njen ključ uspeha. Eto, posle toliko godina ponovo se srećemo, sa Nenadom u "Milevi", a sa Slobodom u "Tajnama vinove loze" i "Korenima". Lepa su ta prijateljstva među glumcima koja se preslikavaju i na druge poslove, to je najveće bogatstvo.

Ništa nije slučajno?

- Moguće.

Neizvesnost je u vašem poslu često surova, ali ponekad i dragocena?

- Često sam razmišljala šta je to zbog čega vas neko zove za ulogu. Stoji da treba da ste dobar glumac, ali shvatila sam da uloga, ako je za vas, dođe sama. Ranije sam uvek imala otpor prema odgovoru na pitanje šta bih volela da igram. Možda bi moja želja bila greška, možda samo mislim da je neka uloga za mene. Lepo je kada dođe nepredviđeno jer sam nekome potrebna baš ja.

Šta je presudno kad ih birate, intuicija?

- Naravno.

Jeste li njome vodili i kad ste svojevremeno odbili "Bolji život"?

- Ponuđena mi je bila uloga koju je potom odigrala Ljiljana Blagojević. Jednostavno, tada se nisam videla u tome i nikad se nisam pokajala. Nešto tada u meni nije proradilo. To je sve normalno u glumi.

Smatrate li i dalje da je jedna od najvećih zamki u vašem poslu sujeta?

- Bilo bi licemerno reći da sujeta pripada drugima, a da smo je mi lišeni. Svaki normalan čovek je sujetan i ima potrebu da se zaštiti, da meri sebe u odnosu na druge. To je deo života, ne samo glume, i normalno je osećanje, ali pitanje je mudrosti i pameti kontrolisati tu sujetu, zauzdati je i dovesti na meru koja je podsticajna, a ne maligna i razarajuća.

Kako se ona kontroliše?

- Moraš da znaš ko si, sa svim svojim manama i vrlinama, a mi sami najbolje znamo svoje osobine. Deo sazrevanja jeste trud da budeš najbolja varijanta sebe. Mnogi nesporazumi potiču odatle što ljudi očekuju da im život nešto servira. Život ništa ne servira, sve radimo sami sa svojom pameću i ličnošću. Ko to ne nauči na vreme, postaje incidentna, nesrećna i konfliktna osoba. A ko sebe ne poznaje, nije mu lako.

Uči li čovek dok je živ?

- Da, od prvih razočaranja, nesreća, nepravdi... Imala sam pametno okruženje i roditelje, pa sam nekako kroz sve to lakše prošla, ali svi mi nailazimo na zidove, probleme. Oni su deo života. Kad rešiš prvi problem, lakše ćeš drugi... Važno je da svaki put staneš, izbrojiš do deset i zapitaš se šta je do tebe, a šta do druge strane, što može da bude osoba, sistem, događaj, autoritet, publika... Pitaš se da li si zaista povređen ili je to tvoj umišljaj. Čovek mora da se bavi sobom da bi prevazišao te probleme.

Pomaže li vam u tome vaše zanimanje?

- Glumci se bave tim analizama, čemu nas uči još akademija. Svakodnevno analiziramo sebe, sve oko sebe i moguće postupke. Možda i preterano analiziramo, što ponekad dovede do neuroze, ali je korisno. Ljudi su često skloni da daju mišljenja i stavove na sve strane. Mi smo društvo buke i u toj šumi teško je razabrati zdravu misao. Uvek se vraćam sebi i svaku odluku dobro promislim. To je spasonosno.

Nema sumnje da ste birali pravu profesiju.

- Nisam to tada znala, imala sam samo potrebu za igrom i performansom. Put do toga da kažeš kako si neki umetnik je dugotrajan. Kad smo diplomirali, mislili smo da smo glumci, a onda nam je profesor rekao da tek tada počinje naše učenje. Život se stalno menja i sve mora da bude sklono novom učenju.

Gluma je oduvek mnogima delovala bajkovito. Šta kada posle svih aplauza i nagrada dođete među svoja četiri zida?

- Nagrade su najviše radovale moje roditelji dok su bili živi. Meni su malo hranile sujetu, ali znala sam da se posle njih ništa neće promeniti. Zato sam davno naučila da se ne nadam. Može da prođe život a da ne dobiješ nijedno priznanje. Nagrada je u stvari društveni događaj. One više znače kulturi koja ih daje nego samom dobitniku. Jednog dana niko o dobitnicima neće znati više ništa, možda će u nekim knjigama ostati samo imena kao trag. Nagrade ne menjaju suštinu posla, i posle njih treba stati pred novi zadatak. One su jedan paralelni put, lepo je kad se dobiju, ali treba što pre da se stave u fioku.

Ide li vam prolaznost naruku kad je reč o novim ulogama?

- To je ordinarna neminovnost i šta ima o tome da mislim. Kad si mlad, očekuješ da treba da igraš neki spektar uloga. Mladost daje i piscima zanimljivije teme, najvažnije je da imaš sreće i odigraš nešto zahtevno, dobro i zanimljivo na vrhuncu karijere.

Šta radite kad naiđe pauza? Slikate li?

- Ne, nažalost. Ali uvek ima posla u pozorištu.

Sećate li se prve uloge u "Povratku otpisanih" na četvrtoj godini akademije?

- Ostala mi je u lepom sećanju kao moja prva serijska uloga. I svi su upamtili tu epizodu "Vili", odnos Irfana Mensura kao nemačkog vojnika i mene, kao i tu njihovu ljubav kad na kraju strašno stradaju oboje.

Novine su pisale da kao mlada studentkinja prvi put stajete pred kameru i ginete, što ne biste umeli da nije bilo kaskadera... - Jeste (smeh.) Bata Kameni mi je to praktično objasnio, a ja sam htela da scena bude ubedljiva. Bilo je dosta statista i publike, velika ekipa. Nisam bila tremaroš ni kao mlada. Uvek sam puno razmišljala u pripremama, ali kad dođe egzekucija, onda skočim u vodu i plivam. Takav pristup poslu imam i danas.

Da li vas sigurnost navodi da ga ovako demistifikujete?

- Ne volim da mistifikujem jer ili jesi, ili nisi. Ako jesi, možeš da demistifikuješ koliko hoćeš - ti jesi. Ako nisi, možeš da pričaš koliko hoćeš teorije - nisi. Ovaj posao se sastoji 90 odsto od zanata i teškog rada, a samo deset čini dar. Ne može se samo s njim izaći pred publiku ako ne vladaš tehnikom. Sve je jednostavno, ponekad mi se čini da mnogo radim. I to jeste opasnost, došao je trenutak i svi hoćemo da ga iskoristimo. S druge strane, pametan glumac tako stiče zanat. Nije svaki posao tu da te proslavi, ali to iskustvo ćeš znati da iskoristiš kad naiđe pravi biser od uloge. Što kaže Hamlet: "Biti spreman to je sve".

Je li gluma savršeno zanimanje za život?

- Ona je velika privilegija sa svim svojim teškoćama. Iako glumci rade nekad kad drugi praznuju, oni obrazovani, koji su naučeni na tumačenje dramskog dela, mogu šire da posmatraju stvari i tumače svet. Bar sam ja taj svoj deo zanata primenila u životu, pa i njemu pristupam kao i ulogama.

(TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: