PLAČEŠ JER SI VEZAN ZA KREVET, ALI USTANEŠ I GLUMIŠ ROKIJA: Marko Živić nije sa nama 2 godine, a ovako je proveo poslednje dane

Glumac Marko Živić je prerano preminuo pre dve godine od posledica korona virusa u 49. godini 14. oktobra. Tog datuma je Kruševac oslobođen u II svetskom ratu. Pravoslavni vernici proslavljaju Pokrov presvete Bogorodice čije ime nosi i manastir u selu Đunis nedaleko od Kruševca...

Marko je iza sebe ostavio zavidnu karijeru, velika prijateljstva, kumstva, devojku sa kojom je bio 10 godina i sestru koja ga nikad nije prežalila.

Nevena Živić je ispričala Gloriji kako su izgledli njegovi poslednji dani i podsetila se odrastanja.

Dobio je temperaturu i kako kažu bio je vidno loše, ali nije želeo da otkaže predstavu “Let iznad kukavičjeg gnezda”, koja je bila zakazana za 25. septembar.

- Sala je bila rasprodata kao za svako izvođenje. Poslao je kratku poruku “Ne otkazuje se”. Martini je njegova uloga života. Bio je veoma odgovoran prema publici i kolegama, mnogo puta je igrao bolestan, neraspoložen, pod temperaturom. Predstava, ipak, nije odigrana jer su kolege kad su videle kako loše izgleda pozvale Hitnu pomoć. Završio je u KBC Dragiša Mišović - pričala je Nevena svojevremeno.

- Prvo prijemno odeljenje, ubrzo poluintenzivna, a nedugo zatim i intenzivna nega. Bila sam ubeđena da će se izvući, čak i kad su ga priključili na respirator. Verovala sam da će, kao mnogo puta do sada, pronaći put da nam se vrati. Mislila sam da on jednostavno ne zna da umre. Slala sam mu poruke, ali odgovora nije bilo. A onda šok, neverica, jauk, praznina - rekla je Nevena za Gloriju.

Živić je sahranjen u svom omiljenom kostimu iz predstave "Let iznad kukavičjeg gnezda", u kojem je čak 209 puta odigrao ovaj komad zajedno s Draganom Bjelogrlićem, s kojim je postao blizak prijatelj.

- Krhka i ranjiva duša. Nežan i čudesno drag. Upečatljiv i zanimljiv u svakoj ulozi, od najmanje do najveće. Sarađivali smo mnogo i voleli se. Njegov Martini u predstavi "Let iznad kukavičjeg gnezda" jedna je od najlepših i najnežnijih uloga ikada odigranih na beogradskim scenama. Dobijao je ovacije publike posle svake predstave. Mogao je još mnogo toga. Otišao je nepravedno rano. Moj dobri Marko - rekao je Bjelogrlić povodom smrti glumca.

- Marko nije pričao o smrti, verovao je, kao i svi mi, kako su najbolje godine pred njim. Ipak, hteo je da uzme kostim Martinija kada se predstava skine s repertoara i da ga izloži pored crtačkog stola našeg oca u stanu u Kruševcu. Tata je bio arhitekta i slikar, pa je Marko smislio da pored njegovog stola postavi taj kostim - pričala je Nevena i nastavila priču o odrastanju:

- Imali smo divno detinjstvo. Marko je odmalena govorio kako će biti glumac, za njega nije bilo rezervnog položaja. Odrastali smo u porodici koja je veoma cenila umetnost. Osim što je bio arhitekta i slikar, tata Svetislav je glumio u amaterskom pozorištu, dok je mama Biljana dobijala nagrade na recitatorskim takmičenjima. Imali smo podršku roditelja u našim izborima, a za Marka nije bilo šanse da se bavi nečim drugim osim glumom.

Kruševac je pružao mnogo mogućnosti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kad smo se formirali. Ako bi se opredelio za sport, mogao si da treniraš šta god poželiš. Mi koji smo naginjali umetnosti imali smo Dom omladine, u kome je, pored ostalog, radila Dramska sekcija Bate Miladinovića. Marko je samo želeo da bude glumac. I kad prvi put nije prošao na akademiji, tata je rekao da će on konkurisati dok ga ne prime.

Samo najbliži Markovi prijatelji i porodica znali su da ima veliko srce i pitomu dušu. Pomagao je mnogima, dobrota je bilo njegovo srednje ime.

- Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele. Govorio je: "Ne trebaju mi dva kreveta jer mogu spavati samo u jednom.” Mnoge stvari ni ja nisam znala. Posle sahrane prišla je da mi se zahvali porodica koju je godinama finansijski pomagao. Finansirao je školovanje scenskog radnika u BDP-u kome je pretio otkaz ukoliko ne završi još dva razreda škole. "Kad ti je roditeljski sastanak?” ili “Nemoj da me brukaš u školi”, šalio se s tim prijateljem. Pomagao je Dom za nebrinutu decu u Kruševcu. Sve novčane nagrade koje je dobijao prosleđivao je na njihov račun.

Pomagao je i ženski manastir Sveta Petka kod Paraćina koji se stara o devojčicama sa specijalnim potrebama. Uvek je okupljao ljude oko sebe. Retko ko je uspevao da pored njega namiri kafanski račun. Divila sam se njegovoj energiji. Jedne noći smo kasno došli u Kruševac da obiđemo mamu koja je bila u bolnici. Kad smo završili posetu, onako umorni i izmrcvareni, stali smo pored kioska da pojedemo po pljeskavicu. Tek što smo počeli da jedemo, prišla mu je žena s dvoje male dece i pitala ga da li mogu da se slikaju s njim. “Naravno", odgovorio je. Dodao mi je svoju pljeskavicu i stao da se fotografiše.

Posebnu ljubav imao je prema deci.

- Radio je u Kruševcu s mladim glumcima, pomagao im, učio ih zanatu. Stalno im je govorio da "kradu" od njega tehniku i fore na isti način na koji je on to činio od starijih kolega. Kad je bio mlad, s nekih 26-27 godina pod svoje ga je uzeo Đuza Stojiljković. Ne zato što je poreklom iz Kruševca, gde je i Đuza rođen, već je u Marku prepoznao dobrotu i talenat. Čuvena je njihova igra "da podelimo pivo". Kad bi završili predstavu i otišli u pozorišni klub, Marko je uvek predlagao da podele pivo s obzirom na to da Đuza nije smeo da pije. "Đuzice, ajde da podelimo pivo." I tako bi podelili prvo, pa drugo, treće, četvrto, gajbu. To je bio njihov ritual.

Marko je po prirodi bio vrlo emotivan, ali često su samo najbliži mogli da primete na njegovom licu tugu ili brigu.

- Najžalije mi je budućnosti koja se neće ostvariti. Mogao je još mnogo toga da uradi. Reagovao je na svačiju nepravdu, pokušavao da reši tuđe probleme. Svoje je nosio u sebi. Dešavalo se da oseća da je zaboravljen, skrajnut, da može da pruži više na filmu, televiziji i u pozorištu.

Nije o tome pričao, trudio se da šalom i smehom maskira neraspoloženje kada bismo primetili da ga nešto muči. Imao je sreću da poslednjih deset godina provede s Majom. Ona je bila njegova sigurna luka. Bio je veoma vezan i za moju kćerku Danicu. Voleo je ljude, a i oni njega. Toga sam u potpunosti postala svesna kada nas je napustio - pričala je tada za Gloriju Nevena Živić.

Takođe, poznata je njegova priča o tome kako je uspeo da pobedi opaku bolest.

Živić je za života otkrio kako se oporavio nakon što mu je 2008. godine odstranjen zloćudni tumor koji mu je tada zahvatio delove jednjaka i želuca i poručio da je uz pomoć optimizma uspeo da izvojeva bitku sa teškom bolešću.

- Sećam se noći pred operaciju, tad mi je bilo najteže. Gledam kroz prozor, sneg pada i vidim da nema nazad, nema druge opcije. Onda kreneš da razmišljaš o svemu i svačemu, bože otkud ovo, zašto, ali mislim da mi je pomoglo što sam bio lud u svojoj energiji. Lud da tu trku istrčim.

Bio je velika podrška ostalim pacijentima, koje je često zasmejavao svojim optimizmom i dizao im raspoloženje.

- Zvali su me često iz klinike da psihički dižem pacijente tamo. Išao sam da ih zasmejavam i verujem da sam nekome i pomogao. Kasnije sam postao maskota celog odeljenja. Tako je bilo i dok sam sam ležao u bolnici. Desi se da padneš mentalno u toku noči jer dnevno primaš 6 ili 8 infuzija, a jedna kaplje 2 sata - pričao je Živić, pa dodao kako je provodio noći.

- Noću plačeš jer si vezan za krevet, ali sam ustajao, šetao hodnikom i glumio Rokija Balbou. Boli te sve, ali ja sam glumio da boksujem sa nekim. Pacijenti su izlazili da me gledaju, smejali se, navijali. Moraš nekako da se isčupaš iz toga. Recidivi obično stignu kasnije nakon tih stresnih situacija, imao sam trenutak da kažem sebi ne mogu više, ali sam gurao kao buldožer, iako nisam imao snage.

- Bjela, Manda i ja igrali smo predstavu "Let iznad kukavičijeg gnezda" to je bio moj povratak u BDP, gde je cela sala ustala i aplaudirala. Ja i dalje ispod kostima imam traku zalepljunu, 15 dana sam su me hranili preko infunzije - pričao je tada Marko u dahu.

Živić je rođen 4. aprila 1972. godine u Kruševcu, a studije glume je završio 1995. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Glumio je u brojnim filmovima i serijama, te iza sebe ostavio mnogo uspešnih projekata.

Veliki uspeh postigao je u pozorištu i na filmu. Pamtićemo ga po ulogama u serijama i filmovima "Hotel sa sedam zvezdica", "Ljubav, navika, panika", "Pozorište u kući", "Premijer", "Montevideo, bog te video", "Senke nad Balkanom", "Žigosani u reketu" i mnogim drugim.

Mala scena Kruševačkog pozorišta je ponela ime Marka Živića koji je obožavao svoj rodni grad i to pokazivao, što kroz rad, što kroz priču.

Takođe, osvanula je i fotografija na samom pozorištu čime je Marko i zvanično "upisan" u kruševačke glumačke velikane zajedno sa Đuzom, Radom i ostalim glumcima koji su obeležili domaću scenu.

Glumac Miki Damjanović je takođe podelio sećanje na Marka.

(Kurir.rs/A.M.)

Bonus video: