Andraš Ubran iz Sente u poslednjoj deceniji napravio je pravu revoluciju u teatru zbog načina rada i viđenja scenske igre.Režirao je na scenama u Subotici, Senti i Novom Sadu na mađarskom i srpskom, a u susednim državama i na bugarskom, slovenačkom i rumunskom. Urban je za svoj rad pokupio najvažnije nagrade u zemlji i regionu, a na jesen počinje da postavlja u Narodnom pozorištu predstavu „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića, koju iz uprave nacionalnog teatra već najavljuju kao događaj sezone.Kojom scenskom formom ćete pročitati ovo Sterijino delo budući da se vaša režija ne oslanja samo na dramski tekst?- Do završnog oblika predstave dolazim kroz proces komunikacije s glumcima i saradnicima. Sterijino delo je zanimljivo i ovako kako je napisano. Ipak, tekst je jedno, a predstava nešto drugo. Vernost delu se ne pokazuje u tome koliko ste reči pisca rekli, ili izbacili, ili prepisali, nego u podudaranju osnovne ideje, to jest podudaranju duha razmišljanja i filozofije tog štiva. Teatar valjda treba da je živ i istinit i da se računa kao poseban vid umetnosti. Ne postavljam komade na način kako ih svi vide dok ih čitaju. Ne postavljam na scenu ni sopstvene mentalne slike, niti su probe o tome da uvežbavam s glumcima one prizore koje ja prethodno imam u glavi.Hoćemo li na sceni videti 60 minuta seksa, kao što mnogi očekuju?- (smeh) Ne verujem da to iko očekuje. Nije loša ideja svesti celu nacionalnu patriotsku industriju sa svim svojim licemernim oblicima na jezik jeftinih porno-žanrova, donekle to jeste jezik seksizma. Pravi porno nije foliranje, kao politička ili nacionalna pripadnost, nije promena majice u odnosu na okolnosti.Nedavno ste u Mariboru radili komad „Drakula“. Zašto je umalo zabranjen?- Prihvaćen je i podržan od uprave Mariborskog teatra. Predstava je znatno radikalnija od ostvarenja koja se igraju na scenama nacionalnih teatara. Videćemo kakva je njena budućnost. Sada slede premijere kod koprodukcijskih partnera u Zagrebu (ZeKaeM), krajem novembra u Italiji u Parmi (Tetro Due). Mislim da o zabrani više neće biti reči...Pre mesec dana u Čortanovcima je više od polovine gledalaca napustilo izvođenje vaše predstave.- Nisam bio prisutan na tom izvođenju predstave „Ban Bank“. Koliko je meni poznato, niko nije napustio izvođenje. Predstava se završava tako da u poslednjoj sceni jedan od glumaca zamoli publiku da učestvuje u sceni, koja se sastoji od toga da on nabraja neke okolnosti koji bi se mogle dogoditi u nekoj budućnosti i znatno bi uticale na kvalitet njihovog življenja u državi. Gledaoci, kad osete da je došao trenutak da napuste svoju zemlju, samo ustanu i odlaze. Ostatak mogu da prate spolja, preko ozvučenja. Dogodilo mi se na izvođenju u Mađarskoj u Pečuju da neki ljudi odu pre kraja. To su učinili neki eminentni članovi žirija tog festivala.
InterakcijaVOLIM KAD PUBLIKA UČESTVUJE Volite li više kada publika učestvuje u predstavi, ili kada sedi i ćuti?- Najviše se radujem kad publika učestvuje. Gledati predstavu ili učestvovati u njoj lični je izbor čoveka. Kad sam ja u publici, napuštam gledalište kada glumac objavi da su prestali dogovori o priključenju Evropskoj uniji... A u stvarnosti dosad sam sve vreme bio tu, u ovoj zemlji, bez obzira na to kako se ona zvala.
