Malo koji pisac mlađe generacije je privukao pažnju javnosti kao što je Vladimir Tabašević, poslednji dobitnik Ninove nagrade. Publika ga je zapazila pre dve godine kad se našao u užem izboru za ovo priznanje, a potom podigao prašinu javno iskazujući nezadovoljstvo rezultatima. Potom je prošle jeseni spalio svoju knjigu "Zabluda Svetog Sebastijana" i okačio to na Fejsbuk kao (kako će kasnije objasniti, šaljivu) reakciju na "fenomen Kije Kockar" i uspešnu promociju njenog romana na Sajmu knjiga. Tabašević je za Espreso.co.rs govorio o kritici i današnjoj književnoj sceni.
Tvoj novi roman "Zabluda Svetog Sebastijana" se često doživljava i komentariše kao "nerazumljiv" iz perspektive tzv. prosečnog čitaoca. Da li ti je važno da što više ljudi razume tvoje delo? - U svojoj književnosti podrazumevam i oslanjam se na meni lično izuzetno važnu pesničku tradiciju. Imena Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog, Novice Tadića, Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla presudno su odredila moj odnos prema jeziku. Smatram da se, tek s obzirom na to nasleđe, može i mora ići dalje. Međutim, ne znači da čitalac mora u pola noći, probuđen od strane nekog demona-ispitivača, da naizust izdeklamuje "Sedam lirskih krugova" Nastasijevića da bi mogao da "razume" kako ja danas koristim jezik u svojoj književnosti.
Stiče se utisak da tekst naročito oblikuješ kroz značenja, odnosno preispitivanja značenja reči. Koja umetnička i lična motivacija se krije iza takvih preispitivanja? - Lično, ja sam za ispitivanje naročitih oblika kroz preispitivanje značenja reči. Dokle god naša kultura ne bude čula i osetila koji je značaj Kopiclovih stihova: "Istorija se ne ponavlja, ne ponavlja, ne ponavlja", ja ću, uporno, kao u pornićima, da glumim umetničku strast.
Tvoje reakcije na dodelu Ninove nagrade su predmet polemika u kulturnoj javnosti još od 2017. godine i nagrade za Ivanu Dimić, kad te je deo javnosti optužio za mizoginiju i rasizam zbog statusa na društvenim mrežama ("darujmo ženu, jer je žena, stavimo Obamu, jer je crn...). Kako iz današnje perspektive gledaš na sve to? - To je delić neke Fejzbuk javnosti, njihov manir, kojim politikantska i karijeristička omladina nedostatak svog talenta nadomešćuje bezočnim lažima i intrigama. Ljudi koji kad me sretnu na ulici smejulje se, spuštaju pogled dole, srame se zbog besprizornosti na koju su spremni u svojim domovima, iza ekrana, hrabro ulogovani na svoje Fejzbuk profile. Ostatak te rečenice koju navodite je najvažniji - "da bismo i žene i crnce ostavili tamo gde jesu - na mestu potčinjenosti..." Nemojte i vi to da izostavljate. Nagrada je važna jer obezbeđuje piscu mogućnost za njegov dalji rad, a to je piscu najvažnije.
Kako vidiš ulogu kritike i kritičara u literarnoj zajednici? Koliko utiču na tebe? - U našoj književnoj čaršiji pročitao sam možda tek pet redova autentične književne kritike, one kritike koja nije puko biflanje i recikliranje unapred podrazumevanih kvaziteorijskih stanovišta. To su ljudi koji su zaposleni ili u nevladinom sektoru, gde za novac moraju da pronađu mizoginiju svuda oko sebe, ili pripadaju nekom taboru u kojem jedni drugima generišu fantaziju da rade "užasno važne stvari po pitanju emancipacije". Jedna od takvih je opsednuta mnome i tu svoju opsesiju nastoji da primeni na moj književni rad, tamo nalazeći elemente nekakve mizoginije. Za žensko pitanje, na primer, više je učinila Aleksandra Subotić, u svom 15-minutnom obraćanju u "Zadruzi 2" pre neki mesec nego čitava klika ovdašnje "teorijske" feminiščadi.
Kako se osećaš kao pisac koji je u svojim ranim tridesetim godinama doživeo najveće priznanje na domaćoj književnoj sceni? - Najveće priznanje ja sam dao sebi davnih dana kad sam odlučio da se nepokolebljivo i do granica ludila zaokupim jezikom. Ninovo priznanje i prepoznavanje tog rada meni znači, jer vidim da ljudima znači, pa sam, utoliko, slobodniji da nastavim da budem samuraj u jeziku. Sada svi pristupaju s poštovanjem svemu što kažem, kao što su ranije pristupali s nepoštovanjem. U svakom slučaju, oni koji nemaju svojih interesovanja ljubomorni su na tuđa, pa činjenicu mojih nagrada ili nedobijanja nagrada koriste kao povod da napokon imaju neko "mišljenje".
Kakvu muziku slušaš, filmove i serije gledaš, i koje knjige čitaš u poslednje vreme? Šta te zanima kad se ne baviš pisanjem? - Zdravka Čolića, Acu Lukasa, treću sezonu "Tvin Piksa" smo gledali skoro. Čitamo Makluana, Gastona Bašlara, Bergsona, o materiji i pamćenju. Moja devojka čita Darvina ko popizdela, pa hoćemo zajedno da vidimo kako stoje stvari sa epigenetikom. Koje je mesto jezika u prirodi. Zašto ptice pevuše i da li je to zaista samo podražavanje žubora potoka. Moja devojka mi pušta Slaj end femili stoun, diskretno, valjda misleći da ću da poludim od "Nisam preživeo neverstvo tvoje". Ili ja mislim da ona to misli, ne znam.
Kurir/ Nikola Marković/ Foto: Sonja Spasić
