Srpska kinematografija možda nema novca, ali je bogatija na intelektualnom nivou, poseduje talenat i smisao kakav mi u Francuskoj teško da ćemo dostići, kaže u intervjuu za Kurir slavni glumac i reditelj Žan-Mark Bar, koji je jedan od članova nacionalnog žirija na ovogodišnjem Festu.
Imali ste priliku da pogledate nekoliko naših filmova. Kakvi su utisci?- U Francuskoj imamo sistem koji štiti industriju. Neki ljudi prave kratke filmove koji koštaju koliko ovde dugometražni, ali da biste spasli industriju, morate da se ubacite u jednu formu, ne možete da eksperimentišete sa ekipom, stilom... Imamo mnogo snimljenih filmova, ali moram reći da su četiri ostvarenja koja sam dosad video ovde, na intelektualnom nivou kakav mi teško da ćemo moći da napravimo. Gluma je dobra... Možda je siromašan, ali istovremeno i bogat u smislu konteksta, talenta. U Francuskoj imamo mogućnosti za to ali ne možemo jer je sistem suviše rigorozan. Film je opasna tema. Kada biste imali sistem koji vas pušta da kroz njega kažete šta želite, onima na vlasti se to ne bi svidelo jer bi postavilo pitanje ko su oni. Gledajući vaše filmove setio sam se filma koji sam radio u Nju Orleansu "Detroit" o dve zemlje koje su kompletno odbačene od strane SAD. Dok sam snimao, shvatio sam da se tamo radi, snima, živi, da su zbog toga što su odbačeni stekli novu slobodu. Tragedija koju je doživela Jugoslavija iznedrila je dobru kinematografiju. To je jako snažno, baš zbog toga što je sve nestabilno i nedorečeno ovde. Nivo vaše kinematografije me ohrabruje kao ljudsko biće koje voli film.
Imali ste priliku da tokom karijere sarađujete sa našim glumcima poput Anite Mančić, Sergeja Trifunovića...- Gluma je, generalno, kod vas na visokom nivou. Sazrevao sam uz Lazara Ristovskog, Mikija Manojlovića, Dragana Nikolića. Oni su za mene na neki način egzotični. Morao sam da spoznam taj nivo glume, kao što je to u filmovima Kusturice, koji je učinio veliku stvar prikazujući taj kvalitet svetu. Ovde je velika želja za kulturom i ta želja se prenosi na film. Ne pravite mnogo novca, ali sreća glumljenja, pravljenja filma je velika i ona će pre da se oseti iz nekog srpskog glumca nego u bilo kom američkom ili francuskom glumcu.Često se vraćate Beogradu. Šta je to što je vaša bivša žena Irina Dečermić prenela na vas?- Dolazim iz Kalifornije. Amerika je strašno arogantna, a neuka. Irina mi je pružila priliku da vidim komunizam iz drugog svetla, da upoznam kulturu iz očiju velikog glumca kakav je bio njen otac. Kapitalizam je zatvorio svet, a zbog vaše teške istorije ljudi nemaju više šta da izgube i zbog toga su otvoreniji, slobodniji. Možda ste siromašni, ali za mene to je iskrenije i vrednije. Nažalost, u Francuskoj, mi smo ispod krila Amerike i nismo srećni, što se reflektuje i na kulturu. A razlog zbog kog se vraćam ovde isti je onaj zbog kog se vraćam i u Rim ili neku drugu prestonicu kulture, jer su ljudi više ljudi, a u toj ljudskosti je bogatstvo življenja koje ne može da se zaboravi.
Koliko film ima moć da utiče na društvo?
- Kapitalizam je postao totalitarizam. U proizvodnji filma, marketingu, zaboravite. Film kao takav ne postoji. Ljudi će davati pare na blokbastere i zabavu. Živimo u dekadentnom vremenu, gde ćete jedino prave filmove moći da vidite na festivalima. Opasnost toga je što forma postaje virtualna. Sve je na klik. Kultura je na veoma opasnom putu jer kapitalizam mora da je ubije da bi preživeo. Moja borba kao glumca i kao reditelja je stalna, naravno da mogu da napravim nešto komercijalno, da preživim godinu, ali ne želim da budem rob industrije. Glumac ne može biti rob, kad jedino za šta treba da zna je sloboda! Za to se borim. Ali moram priznati, ipak imam srećnu okolnost što pripadam srednjoj klasi u Kaliforniji, znate, ako uništim sve, ipak imam kuću kojoj da se vratim. Zato mogu da rizikujem.
Govorite često protiv američke politike. Šta se sprema dolaskom Trampa?
- On je ono što nam je trebalo da uništimo industriju Vašingtona i institucija. Nisam optimističan zato što su sada skinute maske Amerike. S njima smo uzimali svetska sredstva, sada smo ih skinuli i možemo da čekamo nekog da na "šutne u dupe". To je strašno. Moj otac se borio u tri rata za Ameriku. Ali kad vidite kuda sve ide, koliko opasno postaje... Cela država je zasnovana na kolonijalizmu, mi smo kolonijalizovali svet, i to smo radili na silu. Pobili smo tolike ljude da bismo zadržali tu moć. Veoma je teško reći: Ja sam Amerikanac i ponosan sam na to. Zemlja nam je nastala na ubijanju i proterivanju Indijanaca, na robovlasništvu... To se mora završiti nekako. Ne znam kako, ali mislim da živimo završetak toga. Vratim se kući vidim moje prijatelje, porodicu, ponižene, spuštenih glava. Isto kao i Sovjeti. To je samo znak kraja.
Govorite iz perspektive Amerikanca, a ipak za vas se može reći i da ste Francuz, s obzirom da vam je majka Francuskinja, ali i Nemac jer ste rođeni u Nemačkoj. Kako se vi osećate?
- Velika je privilegija poticati iz zemalja koje su stvarale civilizaciju. Mnoga vrata su mi otvorena automatski. Ali, kao što sam rekao teško da mogu ponosno da kažem da sam Amerikanac ili Francuz. Mislim da kao i religija, nacionalizam vodi ratu. Možda zvuči potpuno idealistički ali zaista se osećam kao stanovnik sveta, a to je potpuno naivno. Da nemam pasoše, ja bih bio niko. Zato je jedini otpor sistemu kroz moj rad. U Evropi sam jako dugo, ali više me dotiče politika SAD. Ipak, sada imam malog dečaka koji ima američki pasoš, moram da mu pokažem malo više od onoga što je moj otac meni.
Dobili ste dete u 54. godini. Kako vam ide uloga oca?
- Sada sam u najboljem periodu. Da imam 20-30 godina morao bih nešto da dokazujem i kao glumac i kao čovek ali sada mogu da rasporedim svoje vreme - da provodim 6-7 meseci s mojim sinom, da budem u mogućnosti da vodim računa o njemu, da ga odgajam kao što bi majka. Moj otac nije imao tu priliku i ja sam presrećan što je imam. Doveo sam ga sa mnom u Beograd, dakle tu smo samo mi momci. Dete vam promeni život, natera vas da zaboravite na sebe što je divno.
Radi po Evropi
Amerika i Francuska me ne žele
- Radim u Rusiji jedan film i u Turskoj. U Americi i Francuskoj sam ispucao sve karte. Niko me više ne želi jer imam velika usta. (smeh) Do sada sam radio u Nemačkoj, Slovačkoj... Drugi delovi sveta mi pomažu da preživim i to je dobro. Kada vidite da vam se država raspada imate želju da uradite nešto po tom pitanju, ne znam šta će biti. Više nisam u sistemu, a kada je tako, onda niste ni neprijatelj.
MONA CUKIĆ
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) EKSKLUZIVNI INTERVJU S MONIKOM BELUČI: Kusturica me najbolje poznaje kao ženu!
