Odrastala u javnoj kući, bila udata za dve decenije mlađeg, a njenu sahranu crkva je zabranila zbog bludnog života

Biografije posvećene najvećoj francuskoj šansonjerki i nacionalnom simbolu muzike bez izuzetka počinju podsećanjem na njenu surovu svakodnevicu: rasla je u javnoj kući, pevanjem na ulicama Pariza borila se za egzistenciju, dok je u sopstvene numere utkivala sve teške trenutke i burne ljubavne krahove.

"Glas koji se izdiže iz dubina, glas koji je utelovljuje od glave do pete, odmotavajući se kao talas toplog crnog somota koji će nas potopiti, probijajući se kroz nas i ulazeći u nas... Iluzija je dovršena. Edit Pjaf, kao nevidljivi slavuj na grani i sama postaje nevidljiva. Ostaje samo njen pogled, blede ruke, čelo obasano svetlošću i taj glas koji buja, uzdiže se i postepeno je zamenjuje." Ovim rečima je istaknuti francuski književnik i umetnik Žan Kokto dočarao vokalne mogućnosti svoje bliske prijateljice.

Muzička baština poput antologijskih numera "La vie en rose", "Hymne à l'amour" i "Non, je ne regrette rien" ostavila je neizbrisiv trag u svetskoj kulturi. Ipak, njeno kratko životno putovanje bilo je obeleženo nizom tragedija koje ni planetarni uspeh nije uspeo da ublaži.

Detinjstvo obeleženo odrastanjem u javnoj kući

Mnogi detalji iz njenog ranog detinjstva i dalje nisu u potpunosti razjašnjeni. Rođena je 19. decembra 1915. godine u Parizu pod imenom Edit Đovana Gasion, pri čemu jedni izvori navode da je došla na svet na samoj ulici, a drugi u imigrantskom odeljenju u predgrađu Belvil. Njena sedamnaestogodišnja majka, pevačica po lokalnim kafićima, imala je problem sa alkoholizmom, dok se otac bavio uličnom akrobatikom.

Brigu o njoj kasnije preuzima baka, vlasnica bordela u Normandiji. Edit je rasla u okruženju tamošnjih radnica sve do 1929. godine, kada počinje da nastupa sa ocem u Parizu, da bi ubrzo i sama počela sa uličnim pevanjem. U šesnaestoj godini ulazi u vezu sa dostavljačem Lujem Diponom, sa kojim dobija kćerku Marselu. Devojčica u najranijem uzrastu umire od meningitisa, što je bio udarac od kojeg se umetnica nikada nije oporavila.

Sumnje o tome da li je u tom periodu bila prinuđena na prostituciju ostale su bez zvanične potvrde, iako pojedini hroničari navode da joj je to bio jedini način da preživi. Takođe je zabeležena i priča o njenoj ljubavi sa makroom koji joj je uzimao deo prihoda kako je ne bi primoravao na rad na ulici, mada mnogi to smatraju običnom glasinom.

Prvi uspesi 

Značajan preokret dogodio se 1935. godine kada je njen talenat zapazio Rejmond Aso, vlasnik noćnog kluba i njen potonji partner. On joj daje umetničko ime "La Môme Piaf" – "mali vrabac", pod kojim ulazi u muzičku istoriju. Izuzetan glas ubrzo joj otvara vrata vodećih pariskih dvorana.

Tokom Drugog svetskog rata i nemačke okupacije nije prekidala nastupe, istovremeno pružajući tajnu podršku francuskom pokretu otpora. U proleće 1944. godine, dok su njeni koncerti u "Mulen Ružu" bili rasprodati, ostaje bez oba roditelja. U tom periodu nastaje i njen najpoznatiji hit "La vie en rose" ("Život u ružičastom"), koji je bio potpuna suprotnost njenoj stvarnosti.

Nakon rata njena karijera dobija međunarodni karakter, a na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama upoznaje bokserskog šampiona Marsela Serdana, ljubav svog života. Ova sreća bila je kratkog veka.

Nakon nepunih godinu dana vezivanja, 1949. godine, Serdan gine u avionskoj nesreći na putu iz Pariza za Njujork. Smatrajući sebe odgovornom jer ga je nagovorila da umesto brodom putuje avionom kako bi što pre stigao, Edit Pjaf utehu i beg od osećaja krivice pronalazi u upotrebi morfijuma, od kojeg postaje zavisna.

Turbulentni emotivni odnosi i zavisnost

Sledio je brak sa pevačem Žakom Pilsom koji se ubrzo raspao. Njen poslednji suprug bio je dve decenije mlađi muzičar Teo Sarapo (Teofanis Lambukas), sa kojim je stupila u brak 1962. godine, samo godinu dana pre smrti.

Pored njih, u njenom životu smenjivali su se brojni umetnici: glumci Žan-Luj Baro i Dimitris Horn, kao i čuveni muzičari Iv Montan, Šarl Aznavur i Žorž Mustaki. Čak i nakon teške saobraćajne nesreće i naglog pogoršanja zdravlja, nije odustajala od scene, bivajući podjednako zavisna od muzike, emotivnih veza i jakih opijata.

Njene pesme izražavale su patnju i marginalizovanost siromašnih slojeva društva iz kojih je potekla. Kroz likove žena sa margine, prosjaka i mornara, prožimale su se njene lične frustracije i bol usled neuspešnih i tragičnih ljubavi.

Odlazak bez crkvenog obreda 

Edit Pjaf je preminula 10. oktobra 1963. godine u Grasu u 47. godini, usled unutrašnjeg krvarenja uzrokovanog kancerom jetre, samo dan pre svog prijatelja Žana Koktoa. Njeno telo je tajno prebačeno u Pariz, gde je sutradan zvanično objavljena vest o njenoj smrti.

Zbor načina života koji je vodila, Katolička crkva je odbila da odobri verski obred, a lokalni nadbiskup proglasio ju je "kategoričkom grešnicom". Uprkos tome, više od sto hiljada ljudi ispratilo je umetnicu na groblju Per Lašez, a saobraćaj u Parizu je tog dana bio u potpunosti obustavljen prvi put od završetka Drugog svetskog rata.

"Smrt ne postoji. Ona je samo trenutak kada prelazite na drugo mesto", govorila je pevačica koja je kroz svoje pesme obezbedila mesto među besmrtnim umetnicima.

Pogledajte video: Holivudska glumica posetila Zlatibor