Pet dana provela u potpunom mraku, ono što je doživela izavalo je jezu: "Potrčala sam do obližnjeg zaleđenog jezera i skočila u njega“

Profesorka bioinženjeringa dr Kijana Aran provela je pet dana sama u mračnoj i tihoj pećini u Poljskoj, bez dnevne svetlosti, zabave i kontakta sa drugim ljudima. Eksperiment je trebalo da pokaže kako nedostatak čulnih nadražaja utiče na ljudski organizam i um, ali je tokom izolacije doživela i uznemirujuće halucinacije. Kada je izašla iz pećine, shvatila je koliko više ceni život i ljude oko sebe.

„Kao profesorki, um mi je uvek bio prepun misli. Pokušavala sam sa jogom i meditacijom kako bih umirila mozak, jer neprestano razmišljam o tome šta je sledeće, šta još treba da uradim. Ne mogu da sedim mirno i ponekad sve to postane previše“, ispričala je za časopis „The Scientist“.

Krevet, kupatilo i tuš ali bez svetlosti i ljudskog kontakta

Tokom eksperimenta, dr Aran je na telu imala senzore koji su pratili promene u njenom organizmu. Na raspolaganju su joj bili krevet, kupatilo i tuš, ali nije imala svetlost, zabavu niti mogućnost da razgovara sa drugim ljudima.

Hrana joj je dostavljana jednom dnevno, u nepredvidivo vreme, zbog čega nije mogla pouzdano da proceni da li je napolju dan ili noć.

U takvim uslovima, bez uobičajenih znakova koji organizmu pomažu da prati protok vremena, svakodnevna rutina potpuno je nestala. Iako je eksperiment trebalo da joj pruži priliku da umiri misli, izolacija je ubrzo počela da predstavlja ozbiljan psihološki izazov.

Videla preminule članove porodice

Jedno od najuznemirujućih iskustava bile su živopisne slike ljudi kojih više nema.

Dr Aran je ispričala da je videla svoju majku, rođaku i baku, koje su preminule godinama ranije. U njenom doživljaju, njih tri su sedele zajedno i gledale u ajped. Nije mogla da razazna da li sanja ili doživljava halucinacije. Već drugog dana izolacije počela je da oseća sve veći nemir i snažnu želju da napusti pećinu.

„Kako ću izdržati još tri dana ovde? Nisam radila baš ništa“, prisetila se svojih misli.

Svoje iskustvo opisala je kao „neku vrstu mučenja“, dodajući da jedva čekala da izađe.

Ukusi su postali intenzivniji, a počela je da razaznaje obrise predmeta

Nedostatak svetlosti i drugih nadražaja uticao je i na način na koji je doživljavala hranu. Ukusi i teksture postali su joj neobično intenzivni, a kasnija ispitivanja pokazala su povećan nivo receptora ukusa u njenoj pljuvački. Još neobičnije bilo je to što je, uprkos potpunom mraku, počela da opaža obrise predmeta.

Istraživači su tokom eksperimenta registrovali i promene u njenom imunskom odgovoru, crevnom mikrobiomu i unutrašnjem biološkom satu, koji pomaže organizmu da uskladi svoje funkcije sa ciklusom dana i noći.

Ovi nalazi pružili su istraživačima uvid u to koliko uklanjanje čulnih podražaja može da utiče na različite sisteme u ljudskom telu. Ipak, iskustvo jedne osobe samo po sebi nije dovoljno da bi se izvukli univerzalni zaključci o tome kako bi svi ljudi reagovali na ovakvu izolaciju.

Iz pećine izašla zahvalnija na svemu što ima

Iako je pet dana u mraku za nju bilo teško iskustvo, posledice eksperimenta nisu se završile izlaskom iz pećine. Dr Aran je kasnije rekla da se osećala zahvalnije, strpljivije i saosećajnije prema drugim ljudima. Osećaj koji je doživela nakon izlaska ostao je sa njom i dugo posle eksperimenta.

„I dalje nosim taj osećaj u sebi. Cenim sve što sada imam oko sebe“, priznala je.

U tekstu objavljenom u časopisu „Nature“, opisala je i trenutak kada je, petog dana, konačno izašla iz pećine.

„Kada sam petog dana konačno izašla iz pećine, zagrlila sam one koji su me nestrpljivo čekali – kolege, prijatelje i ljude koji su mi omogućili da doživim ovo iskustvo. U tom trenutku, želeći da sve osetim odjednom, potrčala sam do obližnjeg zaleđenog jezera i skočila u njega.“

Ledena voda pekla joj je kožu, ali je upravo taj osećaj postao snažan podsetnik na ono što je tokom pet dana mraka gotovo izgubila iz vida.

„Posle pet dana provedenih u tami, to je bio najživopisniji podsetnik da sam živa“, napisala je.

Eksperiment koji je započela u želji da umiri misli tako joj je doneo neočekivanu spoznaju: tek kada su joj oduzeti svetlost, svakodnevni zvuci i prisustvo drugih ljudi, ponovo je u punoj meri osetila koliko joj znače život i sve ono što je okružuje.

(Kurir.rs/ladbible)