Osim povremenog šamaranja bilo je i surove torture koja je uključivala insekte ili, primera radi, simulaciju sahranjivanja živih zatvorenika.
Reč je o osumnjičenima za povezanost s terorističkim napadom al-Kaide 11. septembra 2001. na Njujork, a dokument je javno objavljen posle tužbe nevladine organizacije ACLU. I dok je predsednik Barak Obama takve metode nazivao "torturom", CIA je to nazivala "proširenim ispitivanjima", odnosno "poboljšanim ispitivačkim tehnikama".
Dokument tako predlaže ispitivačima da zatočenima prvo prete da će ih zatvoriti u kutiju s insektima koji bodu, da bi ih potom zaista zatvorili u skučenu kutiju s mnoštvom insekata, ali bezazlenima, čime se zatvoreniku svejedno nanosi težak psihološki udarac.
Na drugom mestu dokument predlaže lažno sahranjivanje. Zatočeniku se kaže da će ga živog zakopati, posle čega ga strpaju u sanduk, doduše sa skrivenim otvorima za vazduh. Jedan od najcenzurisanijih dokumenata datiran je 12. avgusta 2002. i u njemu se CIA-inim ispitivačima "sugeriše" da "rasprave o legalnosti mučenja nisu od koristi", što bi značilo da je ne jednom službeniku na terenu bila muka od maltretiranja osumnjičenih.
Jedan službenik je čak slao i mejl centrali, govoreći da mu ne pada na pamet da čeka da neko njega pozove pred sud zbog očito nezakonitih metoda.
"Ovakve metode su poput čekanja da se dogodi železnička nesreća, a ja ću svakako gledati da iskočim s tog voza pre toga", napisao je.
Dokumenti sadrže i odranije poznat memo predsednika Džordža Buša od 7. juna 2006, u kome se navodi da je predsednik "zabrinut" pošto je video fotografiju zatočenika u ćeliji okovanog lancima i u pelenama, kako bi na taj način mogao da obavlja nuždu.
CIA u dokumentima navodi da su metode, među kojima i zloglasni "waterboarding", smišljene tako da se osumnjičeni stave pod povećan psihološki i fizički pritisak, ali da se tortura mora odvijati uz stalni nadzor lekara, te da se ispitivanja moraju prekinuti čim se ukaže opasnost od trajnih psihičkih i fizičkih posledica.
Da to baš i nije tako funkcionisalo pokazuje slučaj avganistanskog militanta Gula Rahmana, za koga dokumenti navode da ga je CIA mučila izlaganju glasnoj muzici, uskraćivanju sna, zatvaranju u ćeliji s pelenom i izlaganju hladnoći. Rahman je, navodi se u dokumentu, naposletku umro u ćeliji od hladnoće.
U istim dokumentima navodi se i slučaj nemačkog državljanina Kalida al-Masrija, koga su mesecima neosnovano držali zatočenim, i to bez objašnjenja za šta ga sumnjiče, čak i pošto su shvatili svoju grešku. CIA se u njegovom slučaju ogradila da je reč o "zakonskom i proceduralnom previdu".
Mnogi od onih koji su sasvim nedužni prošli kroz mučenja Gvantanama, naknadno su trpeli posttraumatski sindrom.
(Express.hr/Aclu.org)
