Posle ubistva Dušana Jovanovića (14), dečaka romske nacionalosti i učenika škole "Vladislav Ribnikar", kojeg su do smrti tukli "skinsi", Milan Čujić (17) i Ištvan Fendrik (17) kobnog 18. oktobra 1997. godine, u porodici Jovanović tragedije su se nizale jedna za drugom. Majka Milica se ubila iz trećeg puta, a ocu Aleksandru je srce puklo od tuge.
"Mama 40 dana od Dušanovog ubistva nije pila vodu, niti je jela. Nikada više nije bila prisebna. Kada god bismo pozvali Hitnu, odmah su dolazili, odmah su znali ko zove i brzo su bili tu. Narednih 6 meseci ona je pokušala da se ubije dva puta. Prvo je popila sonu kiselinu. Uništila je jednjak, pa je ponovo bila u bolnici kada je pokušala da se ubije tabletama. Tri dana je bila u komi, nije bila tu kada su postavljali spomenik. Nije mogla da ide na groblje kasnije. Kada god bismo krenuli ka Lešću, ona je gubila svest. Ona nije znala ni gde mu je grob, otkrila je u ispovesti Dušanova sestra Duška
Morali da se presele sa Slavije
Morali smo da prodamo taj stan, da se preselimo sa Slavije, jer kada god bi izašla napolje, nju bi sve podsećalo na Dušana i odmah bi padala na ulicu.
Dušan je inače voleo da stavlja lak na kosu. Bio je pedantan i voleo je da mu kosa bude uredna. Majka je čuvala njegov lak na kojem je ostalo njegovih par zalepljenih dlaka, i vodila je računa da se ne odlepe. Taj lak je svuda nosila sa sobom... Prvo smo se preselili u Marinkovu baru. Ali ni tamo nije mogla da izdrži. Bila je na psihijatriji. Tada je odlučeno da se presele u Mirijevo, tamo nam je familija i mislili su biće lakše. Ona je posle 3 godine ostala trudna, otac je mislio da će joj to pomoći, da joj olakša Duletovu smrt. Tada je rodila Kristinu. Jedno vreme joj jeste bilo lakše, ali ne zadugo. Ubila se kada je Kristina imala 15 godina, obesila se.
Majka je želela osvetu. Stalno je ocu nabacivala zašto ne osveti Dušana. Otac to nije hteo da uradi. Oni su tada već bili na slobodi. Pušteni su posle šest i po godina. Stalno su se svađali, stalno je govorila da se za pljačku dobija više zatvora, a ne za ubistvo deteta. Oni nisu uništili samo Dušanov život, uništili su naše živote.
Otac i majka su se i dalje borili. Radili, ali nikad to više nije bilo isto. Lekar je tati rekao da ne može više da radi, a on je radio. Mi nismo uzimali dečiji dodatak, moji su toliko radili, da nam to nije trebalo, nikakva pomoć, a kamoli socijalno".
Otac pogledao film "Dušan" i dobio infarkt
Otac je pogledao film "Dušan" i dobio infarkt. Majka se izgubila zauvek, ostala je u danu kada je Dušan ubijen. Mene je stalno pitala gde mi je stomak i kada će Dule da se vrati kući.
Ocu su prvo isekli obe noge, ostalo je pola čoveka od njega. Umro je godinu i po dana posle majčine smrti. Ostala je Kristina. Imala je 15 godina kada se majka Milica ubila, 16 i po kada je tata umro. Ja sam je usvojila. Preselila sam se u Švedsku 2002. godine i tada sam došla po nju i odvela je sa sobom. Ovde je sa mnom...
Podsetimo, Dušan Jovanović bio je učenik Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Sa porodicom, tatom Aleksandrom, majkom Milicom živeo je u Beogradskoj ulici. Bio je dobar učenik, mirno i povučeno dete koje je volelo da peca, igra fudbal i gleda kečere.
Kobne noći, Dušan se sa majkom vraćao iz Mirijeva u kojem su bili kod dede i ujke. Tamo mu je živela i sestra Duška, koja je bila u 9. mesecu trudnoće. Otac mu se spremao za treću smenu u "Gradskoj čistoći", a Dule mu je tražio pare da izađe da kupi koka-kolu od 2 litre i da gleda kečere. Aleksandar je sinu dao pare ne pomišljajući ni u najstrašnijim snovima da će ga pustiti pravo u smrt.
Izašao je do prodavnice koja je udaljena nekoliko desetina metara od ulaza u kojem je stanovao i nikada se više nije vratio. Presreli su ga i napali njegovi dželati Milan Čujić (17) i Ištvan Fendrik (17). Zaskočili su ga, udarali pesnicama, šutirali nogama po glavi, gazili, potom su počupali oluk sa zgrade i njime ga tukli sve dok mu nisu slomili vrat.
Telo je našao njegov otac Aleksandar. Maleni Dušan ležao je nasred Beogradske mrtav, otvorenih očiju. Jedna ruka mu je bila ispružena, druga savijena. Sahranjen je dva dana kasnije u belom kovčegu, a na ispraćaj na večni počinak došlo je nekoliko stotina ljudi. Autobusi su dovozili ljude iz cele Srbije, a taksisti su vozili besplatno do Lešća.
Kurir.rs/Telegraf
NE PROPUSTITE
