Da su ljudi s ovih prostora još uvek osetljivi na dečje suze i da ih priča o nemaštini uvek zaboli, do sada se pokazalo nekoliko puta! Međutim, priča osmogodišnjeg dečaka Gojka Đurića iz Republike Srpske sve nas je ostavila bez teksta, daha i suza jer ovaj mališan živi bez majčine ljubavi i zagrljaja, a ipak ima dovoljno snage i volje da samostalno brine o svom nepokretnom ocu.Uslovi u kojima Gojko Đurić odrasta ne zadovoljavaju osnovne životne prohteve, a još manje dečje. U selu Ljeljenča smeštena je trošna kuća bez kupatila i vode, u njoj se nalazi bolesnička postelja dečakovog oca Petra, pored koje danonoćno bdi naš junak. Ovaj zelenooki mališan je heroj iz više razloga. Prvi i najvažniji jeste taj što se s njegovog lica i iz očiju konstantno nazire osmeh. Drugi - što njegova skromnost isplivava na površinu svaki put kad se više obraduje svom štenetu ili čokoladi umesto novčanici od sto maraka. Treći - što će sve dobijene darove rado podeliti s drugarima iz sela. Četvrti - što nikad neće s ljutnjom u glasu pričati o svojoj majci, koja ga je napustila kad je imao četiri godine. Peti - što mu ništa u životu nije teško. Šesti - što mu je do brige o očevom zdravlju stalo više nego do igranja s vršnjacima. I poslednje čega mogu da se setim, ali ne i najmanje važno, jeste činjenica da je njegovo veliko i iskreno srce uspelo da ujedini građane svih zemalja regiona, ali i inostranstva, u želji da mu pomognu i olakšaju teško detinjstvo.Koliko je teško porodici Đurić, najbolje oslikavaju svakodnevne obaveze ovog osmogodišnjaka, koji sprema ručak svome ocu, koji ga previja, pere, kuva mu kafu i greje dom. Njegove malene ručice zadužene su za buđenje nade njegovog roditelja da neće ostati bez povređene noge i da će uskoro ponovo stati na njih. Ali roditelj je racionalan, boji se, nemoćan je. Prepušten je na milost svom nasledniku, a koliko je bolno kad se zamene uloge oca i sina, samo on zna. Mi pretpostavljamo. I zato im pomažemo. Zato ih razumemo. Zato ih bodrimo i ne napuštamo. Nadamo se da će sreća zakucati na vrata ove porodice, koju su zaboravili i Bog i država, ali ne i mediji. Mi šaljemo sliku, reč i emociju u vaša srca kako bismo pokazali empatiju, složnost i veru i tako pomogli da još jedno dete ne zaplače.A takve dece je na našim prostorima mnogo. Ona se od ostalih razlikuju po tome što su im želje male, glas skrušen, a zahvalnost ogromna. Njih ćete pored iznošenih stvari, gladnih očiju i mršavog tela prepoznati i po sumornoj ozbiljnosti kojom zrače. Po neverovatnoj sposobnosti da razumeju probleme odraslih koji ne bi trebalo da ih se tiču... barem ne u nekim normalnim zemljama. Ali u našim, ratom zahvaćenim, privredno posrnulim, ekonomski razorenim, moralno srozanim državama deca znaju i osećaju sve - i to mnogo bolje od starijih!
