Ne postoje reči kojima bi se mogli opisati odvratnost i gađenje koje je svaki normalan čovek osetio kada je čuo da je nepoznati lopov nekoliko sati pre sahrane opljačkao porodičnu kuću stradalog Andrije Miloševića, brata Save Miloševića. Taj bednik, kome ništa nije sveto, iskoristio je Andrijinu smrt da mu upadne u kuću pred sahranu, poskida bakarne oluke i ispretura je celu. Svestan činjenice da su Miloševići toliko očajni zbog treće tragedije koja ih je zadesila i da neće ni primetiti da su pokradeni. Sramno!Kakav je to čovek koji hoće da se okoristi tuđom nesrećom? Umesto da ga tuđa bol i patnja dotaknu, on je u njima video priliku da ih dokrajči. Uraditi nešto ovakvo ravno je lešinarenju. Jer ovaj čovek-lešinar nije se ni osvrnuo niti sažalio na jedan izgubljeni život i dok su njegovi najmiliji kukali i plakali, on je krao i trljao ruke razmišljajući o tome koliko će para zaraditi. A takvo nešto može samo bedan i bolestan čovek. Bedan u duši i bolestan u glavi. U nečijoj muci i tragediji on je video priliku da se okoristi. Na skali od jedan do zilion, koliko jadna kukavica neko mora da bude da bi nešto takvo uradio?Da bi se druge kukavice slične njemu sprečile da urade isto, policija mora što pre da ga uhapsi. I da objavi njegovu fotografiju kako bismo svi mogli da vidimo ko je spodoba koja pljačka mrtve i ne da im da počivaju u miru. Od srca se nadam da će on biti pravedno osuđen i da će onaj sudija koji mu bude izricao presudu uzeti u obzir da je hteo da se okoristi nečijom smrću i tragedijom. Jer ako je kilogram bakra od 2,5 do pet evra, koliko je ova sitna duša dobila na nesreći Miloševića? A onda, ako je sve u parama, koliko bi onda koštao trenutak stida tog bednika?
