Ljudi, kakav dan je za nama! Odemo Dado i ja ko dva štrebera na Marakanu, nigde žive duše, samo klima na minus 20, po navici. Dolazi nam devojče volonterče, kaže sad će Ziko da drži pres-konferenciju, ali vam se izvinjava, kasniće 15 minuta. Nema problema, mislim se, taman da otkucam neke tekstove za redakciju, ispoštovaću legendu.Odemo do Zika, milion novinara dole, tek tad shvatih gde su svi nestali. Počeli nešto ovi iz FIFA da mrse s prodatim kartama, navijačima što su preskakali ogradu da uđu na Marakanu pre neki dan, jedva dadoše čoveku reč. A onda Ziko malo o rođendanu Marakane, kaže, dao čovek najviše golova u istoriji stadiona. Bog mi pred očima, ne verujem da sam na pet metara od njega.Počeli novinari da propituju, ne možeš da dođeš do mikrofona koliko su se navrzli. Onda primenim dve-tri finte, uzmem mikrofon i natenane - ja njemu reč, on meni reč. Posle se i rukujemo. Još ne perem desnu ruku.Super sve prošlo, krenemo nazad Dado i ja, ostavimo stvari u hotel i pravac Kopakabana. Treći dan smo u Riju, još nismo overili plažu. Dođemo tamo, a na plaži milion ljudi, Argentinci pijani ko klenovi pevaju, neko se kupa, drugi šetaju, a Brazilci samo teretana na plaži, trčanje, bicikl... Sad shvatam što je Rio dobio Olimpijske igre. Svi, bre, u nekom sportu! Svaka čast, rođaci!Nismo imali kupaće, al smo skvasili bermude, promuvali se malo i do Ipaneme, ali nas već uhvatio mrak. Ne znam da li sam vam već pominjao, ovde se smrkava u pet u ovo doba godine. Nema veze, doći ćemo ponovo, ali ujutru, nema više zezanja. Sednemo u jedan kiosk da jedemo (ovde se kioscima zovu kafići na plaži), pored nas tip i riba jedu neku super teletinu s pomfritom.Naručimo dve „brame“ (marka piva) i kažemo kelneru - mi ćemo isto. Stigao račun - 110 reala za dva jela i četiri piva. To vam je 55 dolara. Hoćeš da se džekiraš na Kopakabani - plati. I onda finale dana, odemo na Laranžejraš, mnogo fin kraj, na Trg Svetog spasitelja iliti Prasa Saum Salvadoh (u originalu Praca Sao Salvador). Na trgu zezanje, cirka, duvanje, ludilo.Upoznajemo jednog Brazilca, ja mu se predstavim, a on crče od smeha. Šta je, pitam ga, što se smeješ. Kaže, Raša na portugalskom znači pi.ka. Auuuuu, da li je moguće, koji blam! Kaže on, ja sam Pedro. E, reko, super, Peder i Pi.ka zajedno na Trgu. Nema veze, promeniću ime u Brazilu. Od danas sam Žoze.
