Kad su zlatnih sedamdesetih, veselih osamdesetih, ili čak ratnih devedesetih, kojih se ja sećam, deca govorila: „Moj tata radi u inostranstvu“, podrazumevalo se da ti srećni klinci kod kuće imaju lego kockice, barbike, lutke koje pričaju i mlečne alpske čokoladice.
Tih godina, ljudi koji su uspevali da se dokopaju bilo kakvog posla preko grane bili su pravi srećnici. Bilo da su čistili klozete, prali sudove, utovarivali ugalj ili kosili travnjake, naši gastarbajteri dolazili bi do ozbiljnog keša. O tome se danas samo mašta.
Ljudi odlaze u inostranstvo da rade, ali su prilike tužne.
Nažalost, ovih dana u Sibiru i tragične: šestorica srpskih radnika su izgorela. I nisu to „tamo neki radnici“ - to su nečiji očevi, deca, rođaci, muževi, momci.Svi oni su otišli u daleku zemlju iz nužde, radili su za šest evra na sat, a posle svakog radnog dana ponosno su brojali svoju dnevnicu.
Ova trojica momaka možda su sanjala da uštede za auto ili da odvedu devojku na more - snovi su im se ugasili u plamenu. Ovi stariji su možda radili za kiriju, račune, nevraćene dugove, za hranu ili bicikl za unučiće - nesrećnici nisu ni pomišljali da će crkavica koju su zaradili biti iskorišćena za njihovu sahranu. Neka im je svima laka zemlja.
