Kladim se da je retko ko u Srbiji ostao ravnodušan na vest da bi čovek koji je optužen za monstruozne zločine, Hašim Tači, mogao nesmetano da kroči u Beograd.
Ovdašnja vlast se posle malo nećkanja narogušila na najavu da bi Tači mogao da bude gost u Beogradu, a šef kosovske diplomatije se, s druge strane, pravio nevinašce. Tako se Tači čudio čemu hladnoća srpske vlade i kao vuk u koži evropejca poručio da je za Kosovo i Srbiju vreme da gledaju u budućnost.
Zanimljivo, ali ne i neočekivano, na Tačijevu stranu stala je i EU, koja je u uvijenoj formi poručila da bi Srbija trebalo da aminuje da gost iz Prištine bez lisica na rukama šparta našom prestonicom.
Osim činjenice da je poternica za Tačijem i dalje na snazi, a da Priština i Brisel okreću glavu od ovog podatka, posebno revoltira i to što komšije iz Prištine imaju kratko pamćenje, ali samo kad je reč o njihovom interesu. Revoltira što nisu blagorodni kad su njihove rane u pitanju.
I ma koliko nepopularno bilo, možda bi od njih trebalo učiti kako se izboriti za sopstvene interese, jer su neke stvari suviše važne da bi se olako prelazilo preko njih.
