Prođe još jedan košarkaški derbi. Umesto da nam bude žao što ćemo okršaj najboljih srpskih ekipa u regionalnoj ligi gledati tek sledeće sezone, nekako nam je svima laknulo. Taman kad smo se ponadali da bi serija mogla da se završi bez incidenata, eto ti đavola!Sjajan basket, kakav nema nijedna država sa ovih prostora, pao je u senku razbijenih glava, pesničenja, pljuvanja, gađanja s tribina... Košarka zemlje vicešampiona sveta kao da se pretvorila u moderne krvave gladijatorske igre za zabavu širokih masa. Ništa novo, nažalost.Za svaku tuču su potrebne dve strane, a i ovog puta susrećemo se sa dve, za normalno društvo, neverovatne činjenice. Prva, trener najtrofejnijeg kluba naseo je na verbalnu provokaciju „viđenog“ (kako to grozno zvuči) navijača suparničkog tabora i uličarski počeo da ga pesniči. Drugo, kako je moguće da se čovek koji glumi baju otimajući novinaru mikrofon, a tvrdi se da je član Skupštine Crvene zvezde, povlači po hodnicima i provocira trenera? Nadrealno? Ne i u Srbiji.A da se pitaju neki momci koji prolivaju znoj na parketu, sve bi bilo drugačije. Idoli klinaca trebalo bi da budu sjajni Luka Mitrović i Dragan Milosavljević, a ne oni koji nas sramote.
