Beda i siromaštvo, nefunkcionalne institucije i korumpirani političari, ali nadasve izgubljene nada i vera doveli su do toga da su građani Srbije masovno izgubili osećanje empatije prema drugome i počeli da nalikuju više robotima nego ljudima kakvi smo rođeni da budemo.
Ugušeni u kreditima, preokupirani ličnim problemima i zanemareni od države postali smo ogorčene ljušture, do te mere da nas više ništa ne može dotaći, pa čak ni - plač deteta.
Jedan od primera za to jeste i incident koji se dogodio u jednom beogradskom vrtiću, gde je vaspitačica, nesposobna da se izbori s trogodišnjim mališanom, kao najbolje rešenje smislila da mu veže ruke duksericom i ostavi ga da na noši sedi satima dok je on plakao i molio je da ga pusti.
Ovaj incident, koliko god da neko može pomisliti da je banalan, odličan je pokazatelj svega što ne valja u društvu. Ovaj primer govori o neodgovornosti i nesposobnosti, ali ujedno i o prebukiranim ustanovama, malom broju radne snage zbog uštede, kao i o generalnoj apatiji i skoro kliničkoj bezvoljnosti.
Ako nas ni deca više ne interesuju, ako smo postali i na njih imuni ili ljuti, onda smo kao društvo u stvarno velikoj dubiozi.
A s druge strane, ako našu decu umesto ljubavlju i poverenjem hranimo nezainteresovanošću i grubošću, stvari će ići samo nagore.
