Umro je još jedan veliki vođa - Ugo Čavez, predsednik Venecuele. Socijalista, borac za pravdu i siromašne, u očima svog naroda heroj koji je uspevao da se odupre svim pritiscima zemalja kapitalističkog zapada. Tako je sačuvao svoju zemlju, a ljudima ulio nadu da u svetu još ima vrednosti koje su, kako nam se činilo, odavno i svuda zaboravljene.I gde bi onda drugde oči Srbije bile uprte ovih dana nego u tu daleku latinoameričku zemlju? Jer to je bio čovek koji nas je podsećao da su i u Srbiji nekad bila srećna vremena, kako to znaju da kažu naši roditelji i bake i deke. Prema njihovim rečima, verovali mi danas u to ili ne, bilo je pravde, ljudi su bili srećni, imali su mogućnosti, a čovek je cenjen zbog toga što je čovek.Svojom snagom Čavez nas je ohrabrivao da verujemo da tamo negde u svetu još postoje ljudi koji se istinski bore za svoj narod. A on je svoj život posvetio borbi za slobodu svojih ljudi i bio je strah i trepet za sve one koji su na bilo koji način spolja pokušavali da uguše tu slobodu. I nije se predavao do poslednjeg trenutka, iako ga je savladavala teška bolest. Pre nego što je umro uspeo je da prošapće da ne želi da ode s ovog sveta jer još mnogo toga ima da uradi za svoje Venecuelance.I kako da se onda ne divimo takvom čoveku?! Kako da ne osetimo tugu zbog gubitka lidera koji je jednostavno bio junak siromašnih, ali ne samo u svojoj zemlji već širom planete?! Ipak, moraćemo da se pomirimo s tim da uvek odlaze najbolji, što je povodom smrti svog velikog prijatelja rekao kubanski lider Raul Kastro. Ali moramo i da pamtimo šta je bio i šta je na ovom svetu uradio.Zbogom, El Prezidente!
