Tijana. Osmogodišnja. Preminula. Nisam imao ni snage ni volje da čitam serijal tekstova koji su preplavili naše medijsko nebo o odlasku Tijane Ognjanović. I samo saznanje me je porazilo. Uradili smo šta smo i koliko smo mogli, poslali neke poruke, bili deo akcije sakupljanja novca za operaciju i onda sedeli i čekali vesti iz Hjustona. U međuvremenu smo se vratili „pravim“ mukama - u sportu, kulturi, pa smenama u Vladi, hrastu i mostu. Izdvajaju se iz budžeta neki milioni za sport, još neki za RTS, za ovo i za ono. Pu!Kome? Čemu? Stop.Nadali smo se jednim vestima iz Amerike, dočekali druge. Devojčice koja nas je udružila više nema. Zla su nam vremena. Mnogo je Tijana, Luka, Dušana, Milica... Ako postoji i najmanja šansa da više ne odlaze, ili bar da ih manje odlazi i da duže budu tu, preusmeravaj, državo, sredstva na lečenje. Ne brigaj, državo, za zdravu raju - mi ćemo te ionako pljuvati kad god možemo. Leči decu!Tuga. Bes. Gorčina.Smetaće nam, državo, svašta. To nam je posao. Težak, ali neko mora i to da radi. Ti, ako moraš, pusti da nam smeta. Ne daj samo da boli. Da razdire iznutra. Kao sad. Povećaj cene kafe i doručka u Skupštini, vozi se nekim običnim automobilima (da tražim da to bude GSP, ne bi mi upalilo), plati nešto i ti, državo. Za tvoju decu.Psovke. I psovke na psovke. Nemoć!Ništa ne može utešiti Tijanine najbliže. Ostaje sećanje na zajedničke dane. Na neke osmehe. Trenutke. Ostaje i surova istina da je jednim mukama kraj. I još surovija da su stigle nove. I zrnce nade da joj je tamo negde sve mnogo bolje nego što je bilo ovde. I velika želja da je tako. Laki ti snovi, anđele mali. Tebi i svim drugim anđelima.
