Zemlja Srbija, stadion JNA, utakmica Partizan - Ludogorec (0:1). Sudija svira kraj, crno-beli se opraštaju od Lige šampiona. Sledeća scena: Marko Šćepović i saigrači rutinski i pokunjeno postrojeni ispod juga čekaju ribanje. Ne od trenera, ne od članova stručnog štaba. Od nezadovoljnih navijača, naravno.A onda trenutak koji je slika i prilika situacije u našim klubovima. Sa tribine na atletsku stazu silazi vođa navijača Kimi Radisavljević, prilazi Šćepoviću i kida kapitensku traku s njegove nadlaktice. Jer on je tu, umesto trenera, da odluči ko zaslužuje da oko ruke nosi traku umesto kapitena Ilića.I šta se dalje dešava? Zavisi kako gde, u Srbiji... ništa. U Engleskoj ili u bilo kojoj normalnoj, uređenoj državi navijač biva oboren na pod i priveden u policijsku stanicu.Ne i u našoj zemlji. Obezbeđenje, policija i saigrači samo su nemo posmatrali šta se dešava dok je Šćepović, uplašen i u čudu, stajao i čekao da se nemila scena završi.Čitava predstava viđena ispod južne tribine malo je reći da je zabrinjavajuća, a ono što je uspelo da je nadmaši jeste reakcija kluba dan kasnije. Ni manje ni više nego se na konferenciji za medije pojavljuju glavni akteri događaja i plasiraju svoju verziju priče. Navijač, koji tvrdi da mu je traku Šćepović dobrovoljno predao, i fudbaler, koji to potvrđuje. Zagrljeni, nasmejani, pravi drugari. Klub staje iza navijača, da li zbog straha ili zarad mira u kući, više nije ni bitno.Snimak incidenta ispod juga (požurite dok i njega ne uklone s interneta) govori više od bilo čega što bih vam ja napisala. Pogledajte, nemojte da vam bude teško, nemojte da vas prave ludim.
