Siromaštvo u Srbiji je uzelo maha - oko 100.000 ljudi živi na granici egzistencije, hrani se u narodnim kuhinjama, često nema dom, kao ni posao. Preživljavaju, životare, snalaze se, rade bilo šta za koricu hleba. Među njima ima i onih koji su rešili da potraže milostinju, što je legitimno pravo odraslih, doduše kažnjivo zakonom, ali ipak postoji kao mogućnost za goli opstanak.Problem je što ti ljudi i svoju decu izlažu katastrofalnim uslovima - njima uglavnom vladaju organizovane kriminalne grupe koje trguju decom, drogiraju je, teraju na konzumiranje alkohola i na kraju joj preotimaju stečenu zaradu.Slika jedan: Dete od desetak godina leži na kartonskoj kutiji samo. Spava. Noć je i hladno je. U šetačkoj zoni, pokoja promrzla osoba se sažali i udeli mu neku paru.Slika dva: Mlada žena ulazi u krcati autobus s bebom u naručju. Dete, ne starije od godinu dana, umazano, dehidrirano i pospano, jedva dolazi do daha u sparnom vazduhu vrelog avgustovskog poslepodneva. Nervozni putnici je ignorišu, tek poneko negodujući promrmlja nešto sebi u bradu i nevoljno da koji dinar iz novčanika.Slika tri: Prometna raskrsnica, nervozni vozači trube, iz auspuha vozila dopire crni dim, koji udiše devojčica od 14 godina dok u svojim nejakim ručicama nosi drugu devojčicu predškolskog uzrasta. Ona spava, oklembešenih udova. Psuju ih, a oni baš velikodušni se sažale i dodaju im koji novčić.Hiljade ove dece je eksploatisano, zloupotrebljeno, zlostavljano, zanemareno i zdravstveno ugroženo a država i njene institucije, kao što su policija, sudovi, centri za socijalni rad, prihvatilišta, komunalna policija, pa i NVO, ništa ne čine. Ne broje ih, ne hrane ih, ne oduzimaju ih, ne vide ih. Ostavljaju ih nama na milost i nemilost.
