Danas smo bili bolje sreće, pa je osvanuo. Cinik bi rekao - s teškom mukom. A kad je već osvanuo, tema naše današnje kolumne biće teza političke filozofkinje Lukač - citiram - da „Vučić, kao i u zreloj fazi Titovog režima, može biti bez formalne uloge, ali da će (njegov) režim ipak nastaviti da traje“. Saglasan 100 odsto. Iako sa „obrnutim predznakom“. O tome kasnije.
Vučićev režim će - according to Lukač - trajati i trajati i na tu neminovnost - eksplicira filozofkinja: „Sudbinski uticaj nema ni to što se na ulici, u svakodnevnom životu, jasno vide opšta atmosfera nepoverenja i sprdanje sa režimom. I 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bilo je slično...“
Ne znam da li (i koliko) Lukač pamti sedamdesete. Čisto sumnjam da ih pamti. Jer, da pamti, znala bi da sedamdesetih godina nikakvog „nepoverenja i sprdnje sa režimom“ nije bilo - niti je moglo biti, niti je iko pomišljao da ne veruje u režim i da se s režimom sprda - a da su antititoisti tipa Lompara - kojima se, kako vidimo, pridružila i Lukač - u žestoki obračun sa komunizmom i Titom krenuli tek deset godina nakon što je najveći sin naših naroda i narodnosti umro, tek kad su se konačno uverili da je mrtav i da se više neće vratiti.
Na čemu Lukač temelji svoju pesimističku prognozu? Evo na čemu, što reko Blic. Na razočaranosti u Studentsku listu. „Sve i da Studentska lista osvoji sama većinu u Narodnoj skupštini“ - filozofira filozofkinja - „što je sa ovakvom njihovom kampanjom sve manje moguće, Vučićev režim će nastaviti da traje, njegove stubove ta nova profesorska vlast, uprkos svim obećanjima, neće biti u stanju da sruši, oni su spolja poduprti mnogo čvršće nego što nam se čini.“
Sada prelazimo na meritum stvari, na saglasnost s Lukač „s obrnutim predznakom“. I ja, kako rekoh, delim filozofkinjino mišljenje da će Vučićev režim nastaviti da traje - dotle sam „na liniji“ s Lukač - ali ne bih ja Vučiću pripisivao režimska autorska prava. Moja neznatnost radije gleda na Vučića kao na jednog od mnoštva sistem-administratora jednog veoma starog srbskog režima - koji je režimu fakat udario snažan lični pečat - režima koji, kao onaj poslovični vuk, menja dlaku - društvena uređenja i političke sisteme - ali ćud ne menja, a kakva mu je ćud, svi znate, da se ne ponavljamo.
Nije da nije bilo pokušaja da se stari srbski režim reformiše, da se stvari postave sa dupeta na glavu, da se država Srbija uredi na ustavnim i pravnim principima kao što svi znamo kakve su ćudi srbskih režima - svi znamo kako su ti pokušaju završavali, poslednji je, recimo, završio smrtnim ishodom.
Svi mi znamo još nešto, samo se većina pravi luda. Svi dobro znamo da su svi ti pokušaji reformisanja starog režima propali u najkraćem roku jer plebiscitarna većina Srba svih i svuda nije htela da čuje ni za kakve reforme. Svejedno, ja nisam pesimista kao Lukač. I dalje verujem - u stvari siguran sam - da će se stanje u Srbiji jednog dana ipak normalizovati uprkos tome što niko ne pomišlja na reforme.
