U prećutnom prisustvu najuglednijih srbskih opsesivaca - koje iz napred navedenih razloga nećete videti - svečano počinju prvi Dani opsesije ukraj Drine, manifestacije za koju se nadam da će postati tradicionalna i bogato sponzorisana od strane Ministarstva kulture, ako ni zbog čega drugog a ono zato što malo zajebancije nikad nije naodmet.
Moja neznatnost je i te kako kompetentna da piše o opsesivnosti, jer je i sama sklona opsesijama, tačnije - kontraopsesijama, što će reći: opsesivnim raspičkavanjima u našem narodu vrlo popularnih opsesija i napušavanju opsesivaca koji nanose ogromnu štetu narodnoj istoriji i životu.
Pre, međutim, nego što pređemo na opsesivne „meritume“, valja napomenuti da postoje razne vrste opsesija, da im je legion ime. Kao i ljudi i holesterola, i opsesija ima dobrih i loših, konstruktivnih i destruktivnih, društveno korisnih i društveno pogubnih.
Krenimo od početka. Kako prepoznati opsesivca, da ne kažem baš opsesivnog manijaka? Vrlo lako. Takvi nemaju smisla za humor - u toj stvari je jedini izuzetak Bećković - nikad se ne smeju, uvek su „zabrinuti“ (naravno za narod) i svima nabijaju svoju opštenarodnu zabrinutost za naš narod, a narod ko narod, ako ne baš ceo, a ono u velikoj većini visoko ceni to što su opsesivci ti i ti (imena poznata redakciji) duboko zabrinuti za njegovo dobrobitije, veruje opsesivcima na reč i rado im prepušta da vode brigu o narodnim poslovima i da naš narod odvedu u bolju budućnost, što bi rečeni svati i učinili samo da su u stanju.
Ali nisu. Jer što rekla naša saradnica AI: „Ako neka osoba“, recimo Ćosić - a mogli bismo mirne duše reći i Koštunica - „razvije opsesiju prema nečemu ili nekome, njen racionalni deo mozga biva potisnut, što direktno utiče na sposobnost racionalne procene realnosti i donošenja ispravnih odluka.“
A šta biva kad brigu o narodu u svoje ruke uzmu dilberi - od kojih neki ne umeju da se brinu ni o samima sebi, npr. Koštunica, koji bi osamdesetih umro od gladi da nije bilo bonova za topli obrok, dilberu čiji je, kako AI reče, racionalni deo mozga potisnut, koji loše procenjuju realnost i na osnove loše procene donose loše odluke.
Biva sranje za sranjem, eto šta biva. Što zabrinute opsesivce uopšte ne sprečava da se uvek iznova - naravno sve zabrinutiji - vraćaju na scenu, da bogorade o nepravdama i mnogostradalnosti i da obećavaju da će od prethodnog sranja sledeći put napraviti pitu.
Pitanje od 1.000.000.000 svih valuta. Ima li leka protiv opsesivno-kompulzivnih spasilaca nacije? Još kako ima. Najefikasniji lek bilo bi streljanje, ali budući da je vreme streljanja prošlo, kao lek bi mogla poslužiti i kritička javnost, koja bi razaznavala šta je realno i konstruktivno, šta pak opsesivno-kompulzivno i destruktivno i koja bi razdvajala žito od kukolja. Opsesivni nastavak sledi u sutrašnjem broju.
