Era je s ovog svijeta otišao na onaj, u kome će, siguran sam, biti primljen mnogo bolje nego što je bio na ovom. Reč je o mom starom drugu Slobodanu Milivojeviću Eri, slikaru čiji paket akcija u kreiranju lika glavnog junaka mog romana „Kontraendorfin“ Stojkovića iznosi otprilike 30%.
Osim „ugrađenog“ u Stojkovića, o Eri sam u „Kontraendorfinu“ pisao i pod njegovim imenom i prezimenom. Nisam stigao da mu poklonim primerak romana, nisam, ruku na srce, nešto naročito ni žurio (nije Era za takve omaže davao ni pet para), ali sam pre otprilike dvadesetak dana pitao zajedničkog prijatelja šta je s Erom, a prijatelj je rekao da ne zna, da ga odavno nije ni čuo ni video.
Još su neki pitali šta je s Erom, neko je na kraju i otišao do njegovog ateljea/stana (površine 20 kvadratnih metara!) i pronašao ga mrtvog. Trebalo bi pregledati memoriju Erinog foto-aparata (od koga se nije razdvajao), ne bi me začudilo da je napravio seriju fotografija o sopstvenom umiranju, bio bi to logičan završetak jednog asketskog života - ne „posvećenog umetnosti“, to je fraza za mediokritete - nego života pretvorenog u permanentno umetničko delo.
Netačna je dubara koja se ovih dana povlači po novinčinama da se Era pravog imena Slobodan odrekao u znak protesta protiv Slobodana Miloševića - takav palanački prostakluk je nespojiv s Erom - Era se imena Slobodan odrekao ranih sedamdesetih jer ga je (s dobrim razlogom) smatrao prostačkim, izmišljenim u XIX veku u nacionalno-propagandne svrhe.
Ali u Užicu - i za Užice, koga se užasavao, koje ga je na neki mračan način fasciniralo i kome se dugo vraćao - Era je bio (i ostao) „Slobo Milivoja“. Ja sam ga, recimo, celog života zvao Slobo, imao sam na to pravo jer sam i ja iz Užica, koje je, kao i na Eru - kao, uostalom, i Era na mene - presudno uticalo na moju umetnost.
Imao sam i retku privilegiju da - da l’ ‘86, da l’ ‘87. - prisustvujem, povremeno i statiram kao jedan od modela, nastajanju basnoslovne serije fotografija kojom je Era bio naumio da umetničkim postupkom dokaže njegovu staru tezu da je Užice - ustaški grad. U čemu je, izložbom koja je posle izvesnog vremena upriličena u magazi u Pariskoj - naravno, pod drugim imenom, još je bio socijalizam - u potpunosti uspeo, naravno, za one retke koji su umeli da vide ono što je Era bio naumio da bude viđeno.
Era je pre Žana Klera - ili otprilike istovremeno kad i Kler - video ono što malo ko uspeo (i uspeva) da vidi pod debelim naslagama akvarela, tempera, uljanih boja i akrilika. Video je, naime, da slikarstvo kao umetnost čiji je smisao da „vidljivim otvori vrata nevidljivog“ više ne postoji - ne samo zbog opadanja zanatskog umeća nego i zbog propadanja slikarskog materijala - i da se sve sunovratilo u vidljivo, opipljivo, dekorativno, soboslikarsko. Ostaje mi da se nadam da će - ne za Erino, nego za opšte dobro - u Muzeju savremene umetnosti biti napravljena stalna postavka Erinih radova.
NE PROPUSTITE
