Ako se šesti oktobar nije dogodio, bar se dogodio sedmi, a nekako se potrevilo da to bude baš danas. Nije to mala stvar, zaslužuje priču iz naše novije istorije. Priča u stvari počinje u inostranstvu.
Bejah, naime, jedne godine na nekom književnom festivalu u prapostojbini velikog srpskog istorioklepca Pantelije Srećkov(ić)a, u Bugarskoj, tj. u prestonici Sofiji, i jednog prepodneva nakon što malčice prošetah, sedoh u kafić na centralnom varoškom trgu da popijem kafu.
Sedim ja tako, kad odjednom iza leđa čuh neko „tup“, pa opet „tup“. Okrenem se da vidim u kom grmu leži tupov zec i imadoh šta i videti - vod bugarske nacionalne garde koji pruskim strojevim korakom prelazi preko trga da bi smenio stražu pred Prezidencijalnim konakom. Lep prizor. Svečan nekako. Državotvoran.
Turisti samo škljocaju foto-aparatima. Dve tri nedelje po povratku iz Sofije, krenem sa Slavišom Lekićem u srbski Prezidencijalni konak da za magazin Status uradim dogovoreni intervju sa JexS-om Tadićem, koji je tada bio na vrhuncu polne i političke moći i došavši pred sporedni ulaz, shvatih da nema bitne razlike između sedišta srpskog predsednika u centru Beograda i zadružnog doma u Donjim Pičkovcima.
Sumoran prizor. Dežurni policaj kunja u aluminijumskom kiosku ko buva na qwrzu i (verovatno) „ispod tezge“ čita neki strip. Nisam siguran, davno je bilo, da li se neki barjak vijorio. Prethodno je Krle22, koji je tada bio na vrhuncu informatičke moći, Slaviši i meni skrenuo pažnju da se u Konaku pojavimo dreskodirani, što će reći odeveni primereno visini mesta. Skrećem pažnju da smo Slaviša i ja postupili po naređenju, naravno, u skladu s našim skromnim odevnim mogućnostima.
Ali vidi vraga. Krle22 nas sačeka u majici s kratkim rukavima. Opuštencija, bato. I inače je Konak odisao relaksiranošću, kao da je, božemeprosti, u pitanju predsedništvo neke prebogate i prestabilne zemlje na egzotičnoj destinaciji, a ne Srbije ogrezle u murdarluk i probleme.
No, dobro, nisam ja baš neko ko bi stavljao zamerke na opuštenost. Pre, međutim, nego što pređosmo na meritum stvari, na intervju, ukratko ispričah JexS-u šta sam video u Bugarskoj i upitah ga, a da zašto i on ne upriliči smenu počasne straže ispred Prezidencijalnog konaka. Daje to na utisku ozbiljnosti države, malo košta, a vole to deca i japanski turisti. Dalji razgovor prenosim po sećanju, garantujem za smisao, ne i za tačnost svake reči, uostalom, koga interesuju detalji može potražiti transkript u Udbi.
Kad bih ja to učinio - reče JexS - Koštunica bi me ubio. Zaustih da kažem - a što ti ne ubiješ njega - ali se u poslednji čas ugrizoh za jezik. Opasno je u Srbiji - makar i u zajebanciji, makar i nenasilnom Tadiću - davati takve ideje.
Poenta naše sedmooktobarske priče je sticanje uvida u ozbiljnost naših državnika i posledičnu ozbiljnost naše države. Toliko za danas. Vidimo se osmog oktobra. Ako se dogodi.
NE PROPUSTITE
