Od demonstracionih i predizbornih slogana se ne očekuje da budu biseri ljudske (srpske) misli, ali se očekuje da bar budu smisleni i - najvažnije - da u nekoliko reči saopšte šta demonstranti i izborni kandidati sanjaju, šta im se događa i šta zapravo hoće.
Smisliti (i lansirati) dobar slogan znači obaviti pola demonstracionog/predizbornog posla. Antologijski primer je nadaleko čuveni slogan dvadesetomartovskih demonstrcaija „bolje grob nego rob“. Rečeni slogan je, kako je to primetio Vuk Drašković, umesto pola, obavio ceo posao, pa smo dobili i grob i rob, što, uprkos tragičnim sloganovim posledicama, ne umanjuje njegovu jezgrovitost i direktnost političke poruke.
Za SFRJ-ovog vakta politički slogani su poprimili poetsko-filozofske oblike - „mi gradimo prugu, pruga gradi nas“ - da bi u sumrak SRFJ-ota sloganom „i posle Tita, Tito“ prešli u nekromantsku fazu.
Interesantna stvar. Najbolji srpski slogani - i vladajući i opozicioni - nastali su u vreme kad je sve drugo bilo najgore - devedesetih. Čak je i nastavljač tradicija Ka-Pe-Jota, SPS, imao u marketinškom smislu izvanredan slogan - „sa nama nema iznenađenja“. Taj slogan je obavio više od pola posla i pride održao reče: sa njima zaista nije bilo iznenađenja. I još uvek ga nema.
I poslovično tutumrački DSS je svojevremeno imao solidan slogan - „zrelo je“. Suštinski je bilo trulo, ali to ne umanjuje sloganovu jezgrovitost i jasnoću poruke. DS-ovi, recimo, slogani „pošteno“ i „prelomi pametno“ takođe su slali jasnu političku poruku - nameravamo da iskorenimo muljavine i lopovluke, nemojte oklevati.
Mračno doba srpskih političkih slogana - i vladajućih i opozicionih - nastupilo je nakon uspenija Visokog Carstvija. SNS-ov slogan „za našu decu“ zapandrčen ispod Visoke Slike se sladunjavo obraćao širokoj catsch all izbornoj bazi, ali ostaće zauvek nejasno kome su se obraćali (i šta su hteli da kažu) slogani „1 od 5 miliona“ i najrecentniji „sve mora da stane“.
Niske grane na koje su spali srpski politički slogani (i politika uopšte) posledica su katastrofalnog odsustva političkih ideja proisteklih ih perioda prosvetiteljstva, na kojima počiva uspešniji deo tzv. demokratskog sveta. Ni Visoki Vučić nema takvih ideja - čisto sumnjam da i želi da ih ima - ali ima agitprop i organizaciju, što je sasvim u skladu sa Pašićevom doktrinom narodne države, pa ko voli, nek izvoli.
Iza slogana „sve mora da stane“ - o kome ćemo detaljnije, takođe stoji Pašićeva doktrina, ali bez organizacije i sa amaterskim agitprpom. Kako onomad napisah: protestnu priču o „našem narodu prepunom empatije, koji savladava sva zla, vodi isključivo odbrambene ratove koje dobija i u ratu i gubi u miru“, pričali su i Pašić i Nikolaj i Ljotić i Ćosić, a priča je i Vučić.
Ta priča je decenijama i decenijama uspešno zasenjivala prostotu i u konačnici nas učinila slepima za realnost. A šta bi bilo ako bi se opozicioni slogan „sve mora da stane“ ostvario, o tome čitajte u sutrašnjem broju.
