Juče smo se bavili pitanjem od 1.000.000.000 muda sterlinga u drahmama - „gde su granice srpske književnosti“ - danas ćemo se pozabaviti pitanjem od isto toliko RSD - „gde su granice srpske salate“ - a onda ćemo preći na razmatranja o šteti po istoriju i život koja proizilaze iz hiperinflacije tutumračkih ega koja love u mutljagu populizma.
Nedvojbeno je da je srpska salata napravljena, da kažemo, u Beču zaista srpska salata, ali još nikom od nacionalnih tutumraka (bar zasad) nije palo na pamet da s ljubavlju usklikne da su srpske zemlje tamo gde se služi srpska salata. Ali vidite sad vraga: da bi srpska salata bila zaista srpska, morala bi biti - kao što bi to morala i srpska neutralnost - međunarodno verifikovana. Što će reći da bi se inozemni konzumenti morali najpre oduševiti salatom, pa po povratku u topline svojih domovina razglasiti da su probali izvanrednu srpsku salatu.
Tako je to išlo s francuskim sirevima, vinima, sobaricama (i ljubavlju) koji se u Francuskoj zovu isključivo sirevi, vina, sobarice (i ljubav). Pisac hoće da kaže da kvalitet vina, sira i salate (i još koječega) treba da doprinese ugledu zemlji porekla, a ne da etnonim garantuje kvalitet. Avaj, to je stara, neiskorenjiva priča na koju sam straćio terabajte džaba krečenja, a koju je najpreciznije (i naduhovitije) definisao Zoran Ðinđić napisavši sledeću rečenicu, citiram po sećanju - „Srbi su već dvesta godina fascinirani pukom činjenicom da postoje“.
Englezi i Francuzi (koji inače vrlo drže do svojih nacija) u velikoj većini - uz izuzetak marginalnih tutumraka kojih ima svugde - smatraju da to što su Englezi i Francuzi nije ni dobro ni loše, a ludakom bi i sam sebe smatrao i najzagriženiji francuski engleski tutumrak, koji bi naumio da pravi karijeru i da zarađuje na osnovu toga što je Englez ili Francuz. I tamo se, doduše, može kliktati s ljubavlju „Živela Engleska, živela Francuska“, ali isključivo o svom trošku i uz rizik izloženosti podsmehu.
Ni u Engleskoj ni u Francuskoj nikada se nisu - niti će se ikada - upriličavati konferencije na temu gde su granice engleske i francuske književnosti, s jedva skrivenim ciljem da se - kad se granice utvrde - državne granice pomere na granice književnosti. Svejedno, iako se takve konferencije u pomenutim zemljama nikada nisu održavale, pomenute zemlje su se - svaka u svoje vreme - širile daleko izvan granica svojih književnosti, da bi se, kad su uvidele da je kolonijalna dara skuplja od mere, svodile na održivu meru, dočim su granice njihovih jezika i književnosti nastavile da se šire. Ako bi se neka londonska Vukova zadužbina najela gljiva ludara pa upriličila konferenciju na temu gde su granice engleskog jezika, trajala bi najviše 30 sekundi, jer bi zaključak bio da je granica engleskog ceo svet.
NE PROPUSTITE
