Svaka struka ima svoj račun, od konkretne trgovine, preko vojnih pitanja, sve do širih ekonomskih pitanja koja su račun po difoltu. Tako i diplomatija ima svoju „matematiku“ koja je koliko komplikovana za praktičnu izvedbu, toliko i jednostavna za shvatanje u principu.

Naime, „matematička formula“ diplomatije, ne samo država već i vaskolikih drugih entiteta, jeste da se ima više prijatelja nego neprijatelja. Oni koji imaju više prijatelja nego neprijatelja su jednostavno održivi, a oni koji imaju više neprijatelja nego prijatelja su jednostavno neodrživi i pre ili kasnije propadaju. Pri svemu tome nije bitan samo prost broj i „količina“ prijatelja ili neprijatelja, već i njihov kvalitet, jer država ili neki drugi vaskoliki entitet mogu imati brojčano mnogo neprijatelja, ali jednog ili više jakih prijatelja, pa da im opet niko ništa ne može, a pravi primer je država Izrael, koja decenijama opstaje u neprijateljskom okruženju.

Dakle, reč je o ukupnom kvantumu prijateljstava i neprijateljstava koje država ili neki drugi vaskoliki entitet imaju, gde je zapravo bitna snaga prijatelja, odnosno neprijatelja, jer postoje i oni primeri da je neko imao gomilu prijatelja, ali jednog moćnog neprijatelja te je zato propao, a istorija ih je puna - od stare Kartagine pa naovamo.

Diplomatija država i ostalih vaskolikih entiteta je otuda uspešna ako uspe da obezbedi da ukupni kvantum prijateljstava prevaziđe ukupni kvantum neprijateljstava. Primer države koja je to uspela da uradi i da preokrene svoju nezavidnu stratešku poziciju je, na primer, Azerbejdžan, koji je, zahvaljujući dvojici državnika, Hejdaru i Ilhanu Alijevu, bivšem i sadašnjem predsedniku, inače ocu i sinu, uspeo da za nešto više od trideset godina od svog nastanka obezbedi sebi upravo više prijatelja nego neprijatelja, te otuda upravo preokreće sve bitke u svoju korist, te ono što je juče gubila, sada dobija. Nije tu reč samo o sporu s Jermenijom oko Nagorno-Karabaha, već o mnogo širem spektru veza i savezništava koji Azerbejdžan čine poželjnim prijateljem većini država srednje i zapadne Azije i istočne Evrope, s kojima je ova država pronašla zajedničke interese. Nikada nije lako pronaći zajedničke interese s komšijama (spor Azerbejdžana s Jermenijom svedoči upravo o tome), ali je tek teško pronaći izbalansiranu politiku s velikim silama, pogotovo ako su one međusobno sukobljene, što Azerbejdžan opet uspeva držeći konstruktivne odnose i sa Sjedinjenim Državama, Rusijom, Kinom, Velikom Britanijom / Evropskom unijom, a Tursku, kao najbližeg regionalnog prijatelja, da i ne pominjemo.

Veliki mastermajnd i upravo „otac osnivač“ modernog Azerbejdžana je Hejdar Alijev, državnik naprosto genijalan po većini parametara (što se retko viđa), dok je sin Ilhan nastavio i unapredio njegovo delo (što se opet retko viđa).

Hejdaru Alijevu je Srbija za vreme bivše vlasti podigla spomenik u Tašmajdanskom parku, a i sadašnja vlast je takođe nastavila unapređivanje odnosa sa ovom državom, koja nesumnjivo može biti korisna za Srbiju u svetu surove geopolitike, geoekonomije i energetskih puteva i bespuća.

Lepo je to što smo Hejdaru Alijevu podigli spomenik u jednom od centralnih beogradskih parkova, ali je još bitnije da izučavamo, shvatimo i primenimo matematiku diplomatije koju su primenili upravo vispreni otac i sin Alijev kako da se ima više prijatelja nego neprijatelja ne samo među „sitnim“ već, možda i važnije, među „krupnim igračima“.