Proteklog vikenda u Nju Delhiju u Indiji održan je skup Grupe 20 (G20), grupe dvadeset najmoćnijih zemalja sveta, u kojoj rame uz rame sedi Zapad sa Istokom i Sever sa Jugom. Ova grupa je osnovana pre dvadesetak godina sa ciljem da glavne svetske sile sednu svake godine i prodiskutuju o glavnim svetskim pitanjima kako bi i pored svih neslaganja predupredile da se pređu čuvene „crvene linije“, nakon čega ne bi bilo povratka za bilo koga i nakon čega bi ostalo samo da se beži u atomske bunkere (ko ih ima).
Ovaj Samit G20 održan je u godini u kojoj velike sile nikada nisu bile podeljenije, maltene od Drugog svetskog rata, konfrontirajući se, i bukvalno i preneseno, oko niza pitanja, ali i čineći napore kako bi se izbegao novi veliki svetski sukob, izolujući regionalne i kontinentalne sukobe, tamo gde je to moguće, od daljnjih požara koji bi mogli zahvatiti čitav svet. Ove godine svet gori na nizu tačaka, od kojih je Ukrajina ona najvidljivija, te se činilo da se članice G20 ove godine neće složiti oko zajedničke deklaracije u kojoj bi formirale zajednički stav o trenutnim svetskim krizama, sa onom ukrajinskom na čelu, jer neke od njih (Rusija i Amerika, na primer) imaju dijametralno suprotne stavove o mnogim svetskim pitanjima. Činilo se da će ovo biti samit piromana, a ne vatrogasaca i da će požari koji gore na terenu nastaviti da gore i za diplomatskim stolom Grupe 20 i da su neminovne oštre konfrontacije lidera i njihovih diplomatskih svita.
No, tako se moglo učiniti samo laicima, dok su oni koji profesionalno prate po dubini i širini puteve i bespuća svetskih odnosa znali da će ovo ipak biti Samit G20 koji bi možda preterano bilo nazvati pomiriteljskim (jer neće mirenje svetskih klanova skoro), ali koji se slobodno može nazvati samitom „kontrole štete“. Više je razloga zašto situacija nije eskalirala za diplomatskim stolom kao na terenu. Prvi od njih je što je Samit G20 održan u Indiji, koja je oduvek bila šampion nesvrstanosti (i bukvalno jedan od lidera konkretnog Pokreta nesvrstanosti, u kom smo i mi nekad imali važnu ulogu) i čije su diplomate marljivo radile na tekstu završne deklaracije koji bi bio prihvatljiv svim svetskim sukobljenim klanovima, što se na kraju i desilo. Drugi je što samitu nisu prisustvovali kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Putin, svako iz svojih razloga - Si kako bi poslao poruku Indiji i Americi, a Putin ne želeći da indijske domaćine dovodi u neprijatan položaj zbog „poternice“ Međunarodnog krivičnog suda, iako bi teško bilo zamislivo da se lideru nuklearne sile ne garantuje bezbednost. Njihovo odsustvo je omogućilo da se elegantno izbegnu objašnjenja zašto npr. Putin i Bajden sede za istim stolom kada je ovaj drugi maltene proglašen na Zapadu za glavnog svetskog „negativca“ i izbegnu objašnjenja zašto Bajden i Si sede za istim stolom dok Južno kinesko more ne prestaje da ključa. Treći razlog je što svaka od svetskih sila ima svoju muku (Rusija rat u Ukrajini, Amerika izbore, Indija i Kina međusobne odnose i svi zajedno kako da se umile tzv. globalnom jugu), zbog čega nikome u ovom trenutku ne odgovara zatezanje kanapa.
Sve je na ovom samitu konačno izvedeno elegantno i na kraju je usvojena umerena deklaracija oko koje su se složili svi (i Rusija i Amerika i Kina i ostatak), gde se ne osuđuje bilo ko poimenice zbog postojećih svetskih kriza i gde su svi pozvani, finim diplomatskim jezikom, da ne prelaze „crvene linije“.
