Dilema povodom toga da li nam je bliža EU ili Rusija je u osnovi emotivna priča. Mi nismo jedini narod koji velike istorijske izbore donosi na osnovu emocija, a ne činjenica. Britanci su glasali za izlazak iz EU na osnovu negativnih emocija i predrasuda, a ne na osnovu činjenica. Sever zemlje s propalim industrijama glasao je protiv EU, iako su ti krajevi dobili mnogo pomoći iz Brisela. Deo elite je imao svoje predrasude. Boris Džonson je sebe zamišljao kao novog Čerčila, koji će voditi samostalnu Britaniju u najprisnijem savezništvu sa SAD. Kao novinar je napisao mnoge laži o EU, kao onu šaljivu vest da evronovčanice izazivaju impotenciju kod muškaraca. U stvarnosti, Amerikanci nisu ni pomislili na neko transatlantsko bratstvo kao u vreme Drugog svetskog rata.
Ljudi se u spoljnopolitičkim naklonostima opredeljuju na osnovu toga za koga misle da je prijatelj. I rusofili i evroskeptici kod nas su zauzeli svoje stavove iz emotivnih razloga. Ako bismo gledali samo racionalno, činjenice govore da niko nije imao štete od ulaska u EU, naprotiv. Čak i najsiromašnija Bugarska živi daleko bolje zbog obilate evropske pomoći i fondova nego što bi živela da je ostala izvan Unije. Drugi strah, da EU guši male narode, pokazao se kao neosnovan. Evropska unija izuzetno vodi računa o malim narodima i kulturama, to se vidi po obnovljenim gradovima širom istočne Evrope.
Ali PR Unije je u Srbiji katastrofalan, još gori nego što je bio u Britaniji. Nasuprot, recimo, Japanu. Ako biste pitali običnog građanina koja zemlja je među najvećim donatorima, Japan bi verovatno pretekao sve evropske zemlje, sem možda Norveške, zbog vešte propagandne kampanje. Na primer, natpisi na autobusima gradskog saobraćaja. Ni Rusija ne bi loše prošla, iako skoro ništa nije donirala, a ruske investicije nisu baš najpovoljnije. Setimo se kako su kupili naftnu industriju za šaku dolara.
Ali loša propaganda nije jedina greška EU u Srbiji. Džaba donacije i povoljni krediti kada običan Srbin smatra da nas Unija stalno ponižava. Uostalom, Kosovo je dobilo ogromne donacije bez ispunjavanja bilo kakvog standarda. Osećanje poniženosti nije bez osnova. Od Srbije traže da se odrekne dela zemlje otetog u ratu. To nikad nije bio uslov ni za jednu zemlju članicu.
Kada evrokrate hladno kažu da smo sami krivi, to nikako ne doprinosi ljubavi prema evropskim vrednostima. Od kojih je jedna i suverenitet država. Najgore od svega je saznanje da EU ne nagrađuje ni one koji su ispunili svaki zahtev. Evroentuzijasti tvrde da će nam sva vrata biti otvorena ako ispunimo uslove koje niko drugi nije dobio. U susedstvu imamo primer da to nije tačno. Makedonija je pristala da promeni grb, zastavu, ustav, ime, a možda će menjati i himnu i ime jezika. Dobila je manje-više istu ili manju podršku kao i potpuno neposlušno Kosovo.
Na drugoj strani, prijateljstvo majke Rusije, kako bi rekli neki desničari, uglavnom se svodi na lepe reči. Ali ljudi se opredeljuju na osnovu emotivnog utiska, a ne na osnovu pažljivog statističkog izučavanja. Posle nekoliko decenija EU je rešila da izuči šta ljudi na Zapadnom Balkanu misle i osećaju. Pokrenuto je veliko istraživanje RE-ENGAGE u okviru najvećeg kontinentalnog naučnog projekta „Horizon Europe“. Zanimljivo, vode ga Norvežani. Izvestiću vas šta će pronaći.
