Prepičkavanje na relaciji Đilas - RTS se nastavlja nesmanjenim intenzitetom, a kako stvari stoje - i kuda idu - lako se može dogoditi da se pretvori u još jednu srpsku tradiciju. Đido iz dana u dan taksativno nabraja RTS-ove informativne pristrasnosti i grehe, RTS-ov kolegijum sa indignacijom odbacuje optužbe i nabija Đidu na nos manjkavosti informativnih programa njegovih Ujedinjenih medija.
Javnosti nije nepoznato - a to mi je pre neki dan potvrdio i funkcioner SNS Vladimir Đukanović gostujući u „Crvenom kartonu“ - da ni Visoko Mesto ni njegova niža mesta nisu zadovoljni RTS-ovim informativnim poslovima i danima. Pretpostavljam da Visoko nezadovoljstvo nije motivisano samo činjenicom da RTS ne zadovoljava visoke kriterijume brzine, jačine i četvrtog stepena poređenja prideva dobar, nego da je stvar u tome da zaista treba biti totalni kreten pa biti zadovoljan informativnim programom takozvanog Javnog servisa. Samo se onima kojima se svideo Stefan Nemanja može svideti RTS.
Da je gornje redove napisao Đido, a ne ja, RTS-ov kolegijum ne bi časa časio, zašiljio bi plajvaz i napisao saopštenje u kome bi mi skresao u brk da je opšte nezadovoljstvo RTS-ovom informativom ključni dokaz RTS-ove profesionalnost, jer ko biva... ako niko nije zadovoljan, to znači da izveštavaju ni po babu ni po stričevima, da svima krešu u brk neprijatne stvari, što na prvo čitanje zvuči logično, ali već nas drugo čitanje navodi na pomisao da to što niko nije zadovoljan govnetom ne znači da govno miriše kao ruža rumena.
A evo zašto RTS ne miriše kao javna ruža rumena. Stvari ovako stoje: propaganda je jedno, informisanje je nešto sasvim drugo. Posao propagandnih televizora (imena poznata redakciji i vrapcima) jeste da kreiraju i emituju sliku realnosti koja odudara od empirijske realnosti - to je u low tech vremenima bio posao raznoraznih agitpropa i političkih komesara - posao informativnih televizora je da javnosti podastiru suve, nefrizirane i nezaslađene činjenice o realnosti, a da svojim konzumentima prepuste da poslažu kockice. Pa kom opanci, kom obojci.
U televizorskim poslovima ne može se i stisnuti i prdnuti, a Bivši Bujke i RTS-ov kolegijum upravo godinama to rade i u tim se radnjama, kako to poslovično biva, redovno useru, ali show go on, a Bujketu je čak pošlo za rukom da se pre neku godinu sam sebi posere na glavu, a olakšavajuća okolnost mu je što se videlo da ga je malčice sramota.
Napred napisano uopšte ne treba shvatiti kao kritiku bivšeg Bujketa i RTS-ovog kolegijuma, još manje treba očekivati predloge na temu kako reorganizovati RTS. Daleko od toga. Ne može to bolje (a moći će gore). Da bi javni servis funkcionisao onako kako bog javnih servisa zapoveda, preduslov je javnost spremna da se suoči s golim, nefriziranim činjenicama, a takve javnosti u Srbiji nema. Niti će je biti. Kakva javnost, takav Javni servis.
NE PROPUSTITE
