Kada je ono, ne sećam se više ni kad, negde krajem sedamdesetih valjda, tek rođeni „otac nacije“ Ćosić trogatelno odvalio nadaleko čuvenu misao velikih ljudi da „Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru“ - i pobrao ovacije cincarsko-kalburske čaršije - i moja neznatnost je nasela na dubaru ko mlad majmun, što je u suštini i bila.
Sada, kada sam star majmun, uviđam da je Ćosićev luping, poput većine njegovih misli velikih ljudi, bio tempirana bomba (koja još uvek detonira). Kako bomba? Objasniću. Pazite ‘vamo: kad čujete da vaš „naš“ narod dobija ratove, a gubi u miru, zar između dobitne i gubitne kombinacije nećete izabrati dobitnu, tj, ratnu. Kužite, stari moji?
Blaženopočivši Ćosić je bio preteča Krleta22, hoću da kažem da je kao i Krle22 vazda bio dopola u pravu. Bio je u pravu kad je rekao da Srbija (uglavnom) dobija ratove, bio je u pravu i da gubi u miru, ali je propustio da objasni zašto Srbija gubi u miru. U stvari, nije propustio, nego je u potonjim decenijama krivicu za srpska mirnodopska gubitništva svaljivao na širok spektar usual suspectsa počev od SKJ-ota - čiji je bio dugogodišnji visoki funkcioner - preko Jugoslavije - u kojoj je živeo kao bubreg u loju - zaključno s Kominternom, Vatikanom i Vašingtonom, a da je poživeo do današnjih dana - a malo je falilo - spisku optuženih bi dodao i „kolektivni Zapad“.
Popularnost (i učinkovitost) Ćosićeve pobedničko-gubitničke dubare mnogo duguje ovdašnjem apsolutnom odsustvu filozofsko-istorijskog poimanja rata kao produžetka politike nasilnim sredstvima, kome se pribegava u situacijama „prepakivanja“ međunarodnog poretka, a jedno takvo prepakivanje upravo je u toku.
Caka je u sledećem: ratna prepakivanja jesu međunarodna, ali smisao im je prepakivanje unutrašnjih politika, koje zbog raznoraznih uzroka postanu inertne i neupotrebljive. Šta onda biva? Kad se ratovi završe - a pre ili kasnije se moraju završiti - i kad se unutrašnje politike prepakuju, svugde osim u Srbiji nastupa period mira.
Srbija gubi u miru naprosto zato što ne želi - ili pre: ne ume - da živi (i dobija) u miru. Ni pre ni posle bilo kog od mnoštva ratova u kojima je pobeđivala Srbija nije uspela da „prepakuje“ unutrašnju politiku. Doduše, povremeno je, da se Vlasi ne dosete, formalno menjala društvena uređenja - čas je bila monarhija, čas republika, čas socijalistička, čas demokratska - ali društveni odnosi su i pre i posle ratova vazda ostajali isti. Što će reći da su se ratovi uvek nastavljali političkim sredstvima, tj. puzećim građanskim ratovima obrenovićevaca protiv karađorđevićevaca, komunista protiv monarhista i reakcionara, „nacionalnih demokrata“ - da ne kažem baš nacionalsocijalista - protiv liberalnih demokrata i - u najnovije vreme - rat esenesovaca protiv građanske opozicije.
Da li će Srbija pobediti i u ovom ratu i da li će se uopšte uključiti u rat, odluka o tome neće biti doneta u Beogradu, kao što i nikada ranije nije donošena. To je dakle (još uvek) nepoznanica. Jedna stvar je izvesna: izgubiće u budućem miru.
NE PROPUSTITE
