Iako nije bila neočekivana - Sidran je već dugo bolovao i bio u poodmaklim godinama - smrt Abdulaha Avde Sidrana je ožalostila (ako reč nije prejaka) kulturne javnosti štokavskih državica ex Jugoslavije. Ali tako je to. Što reko Filip Rot: „Ljudi svaki dan umiru a mi nikako da se naviknemo na to.“
Sidran je poživeo za pesničku profesiju vrlo respektabilnih osamdeset godina. I to često u uslovima nemogućim za život. Bio je poslednji preživeli iz plejade velikih pisaca i pesnika boema, poput Ace Sekulića, Brane Petrovića, Duška Trifunovića, Izeta Sarajlića - da pomenem samo neke - kakvi u provinijalizovanim banana-ex-yu državicama više nisu mogući. Ako su više igde mogući.
Sidran je bio poznat i cenjen pesnik još od šezdesetih godina XX veka, ali je slavu - umalo i svetsku - stekao kao scenarista sjajnih Kusturičinih filmova „Sjećaš li se, Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“. Scenaristički rad se, inače, olako bagateliše, smatra se nedostojnim „pravog pisca“, ali to je koješta. Iako glavninu slave (i para) pokupe reditelji i glumci, dobri scenaristi su jednako važni (i retki) kao i dobri romansijeri, a njihova reč preko filmova svakako dopre dalje.
Kusturica i Sidran su bili idealna kombinacija, neka vrsta sarajevskih Lenona i Makartnija, Džegera i Ričardsa, možemo sada samo nagađati (i žaliti) kakvi bi još blistavi filmovi nastali iz njihove saradnje - pod uslovom da se ne popičkaju, čemu su i jedan i drugi bili skloni - da se nije dogodilo ono što se dogodilo. Znate već šta. Ali eto, dogodilo se - umal, grešna mi duša, ne napisah dogodio se narod - pa je umesto mnoštva dobrih stvari nastalo mnoštvo jada, čemera i pičvajza.
Uncle Keith i Džeger nikada nisu prekinuli saradnju - i dobro su učinili - Lenon i Makartni jesu, ali posle razlaza nisu bili ono što su bili dok su radili zajedno. U slučaju tandema Kusturica-Sidran, Kusturica - najpre jedva primetno, potom sve očiglednije - više nije bivao isti, dok je Sidran bivao sve bolji i bolji. Možda ne toliko kao scenarista - mada je i dalje pisao scenarije po kojima su snimani filmovi - koliko kao pesnik i prozaista.
Kad sam pročitao Sidranov roman „Otkup sirove kože“, koji neki bagatelišu kao autobiografsku prozu - kao da bilo koji roman može biti išta osim autobiografska proza - pomislio sam da je šteta što Avdo nije češće pisao romane; godinama sam hteo da ga pitam zašo to nije učinio, ali retko smo se viđali, a kad bismo se videli, bilo je prečih stvari o kojima se pričalo, npr. da se zajebavamo na temu našeg prvog upoznavanja 1986. u redakciji, koje je Sidran dibidus zaboravio, a koga sam se i ja sećao kao kroz maglu. Znate zašto.
Sidrana sam poslednji put video 2020. čini mi se, u Sarajevu, u salonu Kamernog teatra 55, gde je govorio o zbirci priča mlade sarajevske spisateljice, kojoj sam zaboravio ime. Govorio je tako da bi se svaki književni kritičar postideo. Imao je tada - koliko - sedamdeset šest, a govorio je tako kao da ne govori nego da čita nešto što je mesecima pisao. Zbogom, Avdo moj.
