Mišel Nej je bio najhrabriji od Napoleonovih maršala, te je tokom revolucionarnih ratova s kraja 18. i početka 19. veka stavljao glavu tamo gde drugi nisu smeli nogu. Više puta ranjavan, skončao je konačno od metka francuskog streljačkog voda, budući da je nakon Napoleonovog pada bio osuđen na smrt od strane novog-starog aristokratskog režima. Pre presude advokat mu je nudio da se vadi na to da je grad u kojem je rođen nakon završetka ratova pripao Pruskoj i da zato on ne može biti pod francuskom jurisdikcijom, na šta je Nej odlučno odgovorio da je on Francuz i da će to ostati bez obzira na cenu. Tek je poželeo da sam komanduje streljačkim vodom, prethodno odbijajući da mu stave povez preko očiju, te je pre konačnog pucnja smireno rekao da se tukao u stotinu bitaka za Francusku i ni u jednoj protiv nje, da bi nakon tih reči mirno naredio paljbu u sopstveno srce.

Nej je bio tek jedan od izvorno 12 Napoleonovih maršala, od kojih je svaki za sebe bio genijalan vojskovođa, zbog čega se tadašnja Napoleonova „velika armija“ smatra za jednu od najboljih armija u istoriji, jer ju je predvodio za borbe svih vrsta hipertalentovani lav, koji je oko sebe imao dvadesetak talentovanih vukova, koliki je konačno bio broj njegovih maršala.

Kada je takva silna armija predvođena lavovima i vukovima, koji su iza sebe imali gotovo četvrt veka neprekidnog ratovanja i koji se nisu plašili ni samog đavola, polomila zube na Rusiji, šta bi mogle očekivati današnje evropske armije koje nisu imale ozbiljnije ratno iskustvo od Drugog svetskog rata i koje samim tim nisu mogle da realno proizvedu ni lavove ni vukove? Stoga bi prehrabri Nej i ostali Napoleonovi maršali savetovali danas svojim sunarodnicima u Francuskoj i širom Evrope da se manu razmišljanja o nekom frontalnom sukobu s Rusijom i da u sadašnjim ratnim operacijama u Ukrajini ostanu tek „savetnici“.

Nije ni Rusija danas ono što je bila za vreme Kutuzova i Suvorova, o čemu tužno svedočanstvo daje tragični teroristički napad koji se za vikend dogodio u Moskvi, a koji, ma šta da stoji iza njega, govori koliko je ruski medved danas ranjiv. No, čak i tako ranjena Rusija može da dugo krvari i preživi .

No, mali analitički zaključak trenutka, uz pomoć hrabrih Napoleonovih maršala, bio bi da u ozbiljnim vojnim krugovima u Evropi verovatno trenutno ne postoji kritična masa za ozbiljnije zaoštravanje s Rusijom, jer oni kojima je borba struka znaju kuda bi to odvelo. No, to ne znači da su Makronove reči o tome tek bačene u vetar, one su tek obavezna „strateška figura“ u momentu dok saveznička država malčice posustaje u svojim odbrambenim naporima i kada treba ponovo podebljati čuvene crvene linije.

Konačno, možemo se zapitati šta bi o trenutnoj napetoj svetskoj situaciji rekao onaj naš maršal, jedini koga smo imali. On ne bi ništa posebno rekao, ali bi se najpre naoružao, za ne daj bože, pa potom išao okolo u belom odelu pričajući o svetskom miru i razumevanju. Što je takođe tek „obavezna strateška figura“, ali i do danas neprevaziđena politika za male i srednje zemlje u rovitim svetskim uslovima.