Doskora sam u redovne inspekcije sadržaja portala Politikine Rotopalanke išao jednom sedmično, odnedavno to činim jednom u petnaest dana. I to mi se čini previše. Ali, jbg, dužnost zove.
Tokom tih inspekcija sam došao do zaključka da bi novine u kojima su pisma čitalaca - svejedno što većinski „izražavaju stavove redakcije“ - artikulisanija i pismenija od redakcijskih članaka trebalo da se ugase. E sad, kad bi srpske novine - među njima i Politika - radile na „tržišnim principima“, kao što bi, kao i sve ostale delatnosti, trebalo da rade, odavno bi se Politika samougasila. Doduše, (verovatno) bi se ugasile i (sve) ostale novine, osim, možda, Informera, što u suštini ne bi bila nikakva šteta, jer su sadržaji svih ostalih novina, sa izuzetkom Rotopalanke - koja je gora od Informera - beznikotinske light, mild, itd. varijacije Informerove novinarske političke poetike.
Kao što sam bog zna koliko puta napisao: problem s novinama nije što su sponzoruše, nije to ni kakvoća politika koje guraju - hteli mi - ne hteli, hiljadu cvetova će svakako cvetati - nisu problemi ni razularena jurodivost i beslovesnot - one su so poezije - problem je zastrašujuća jurodivost, neartikulisanost, nepismenost, koja na duge staze upropašćava jezik, a donosi malu ili nikakvu korist novindžijskim političkim sponzorima.
Isto važi i za politike i političare. Uzmimo primer. Mala je, recimo - ako je ikakva razlika - između politika desničarske Francuske akcije i politike DSS (svejedno da li starog ili novog), ali ako pročitate - čuti ga ne možete jer je davno umro - neki tekst Akcijinog lidera Šarla Morasa, pa posle čujete aktuelnog lidera DSS Miloša Jovanovića, biće vam jasno na šta mislim. (Biće qwrz, dovikuju vrpaci iz offa).
Povod za našu današnju kolumnu bio je tekst multinacionalnog političara Vladimira Pavićevića, na koga naleteh prigodom inspekcije Rotopalankinog portala. Kako to - multinacionalnog, zapitaćete se. Lako. Pavićević je po potrebi i srbijanski i crnogorski političar, ne u smislu u kome je, recimo, Andrija Mandić i srpski političar, nego u smislu da figurira čas na srpskoj, čas na crnogorskoj političkoj sceni.
Pavićević tvrdi da bi Srbija „mogla da pokrene pregovore o miru između Rusije i Ukrajine“ i to potkrepljuje solidnim argumentima - npr. dobrim odnosima sa obema zaraćenim stranama - ali prenebregava činjenicu da je Srbija specijalista za pokretanje svetskih ratova (i da se time ponosi), a ne za sklapanje mirova.
Ovde sam takođe u više navrata pisao o pogubosti srpske manije, ne samo političarske, uguravanja u žižu belosvetskih zbivanja, u kojoj obično izgori. Pokretač rusko-ukrajinskih mirovnih pregovora - ako do njih uopšte dođe - morao bi biti neki mnogo veći (i jebeniji) igrač od Srbije. No dobro. Ali ako grešim, ako Pavićevićeva mirotvorna srpska akcija ipak uspe, predlažem Pavićevića kao šefa pregovaračke misije.
NE PROPUSTITE
