Živo me čudi što u postizbornom postfestumu nijednoj majci opozicione invencije nije palo na pamet da usklikne: „Treba nam doktor Milić“, kao što su onomad usklikivale - i dobijale ovacije - „treba nam Krivokapić“, „treba nam Stanivuković“ - tim redosledom - i tim usklicima davale obilje građe za moje kuhinjske studije o ovdašnjoj političkoj (i svakoj drugoj) tupoumnosti.
Pretpostavljam da bi Srbija odjekivala i od usklika „treba nam dr Milić“ da su na niškim izborima dr Milić & Co dobili dobili četiri-pet odbornika više od Visoke Konkurencije, a ne tesnu većinu, koja mož da bidne, al’ ne mora da znači, kako to u Srbiji i inače biva.
Viđi sad vraga: Gotovo je izvesno da bi lista dr Milića dobila četiri-pet odbornika prednosti da se deo niškog pučanstva nije uzdržao od glasanja u strahu da ne ispadnu ovce. (Glasači Visoke Konkurencije su izašli svi do jednog.) I fakat, niške bojkot efendije nisu ispali ovce, ali su ispali moroni. I nisu jedini. I nisu prvi put.
Svojevremeno sam napisao seriju studija tupoumnosti na temu „uspeha“ akcije tzv. belih listića, koji su bili rešili da „kazne“ Tadića tako što će crtati čiča Gliše na glasačkim listićima ili glasati za Tongu Nikolića. Kakve li su nade polagali u Tongu - alternative nije bilo - zauvek će ostati tajna, velika maltene kao Srbija.
I ja sam odavde, dakle ni ja nisam imun na tupoumnost - daleko od toga - sledstveno sam godinama napušavao bele listiće da su, bajagi, reagovali uslovno refleksno, poslušali Koštuničin apel i strmopizdili s vlasti reparabilan (i smenjiv) režim JexS-a Tadića, da bi na vlast uspentrali ireparabilnog (doduše smenjivog) Tongu i - posledično - Visoko Mesto, za koje sada tvrde - ne podastirući dokaze, pogotovo ne izborne - da je nesmenjivo.
Odnedavno sam revidirao i po tom pitanju. Ne znam da li ste primetili: Toliko često „revidiram“ u poslednje vreme da ponekad pomislim da je pravo čudo da nisam zaglavio na Golom otoku. Verovatno bih i tamo zaglavio - snašao bih se za „visinu“ - nego mi tajming bio loš. Prekasno se rodio.
Ali to nije tema naše kolumne. Tema naše kolumne je revizija moje zablude da je JexS-ov režim bio reparabilan. Istovremeno i abolicija belih listića, kojima, uz izvinjenje, restituiram sve što su mi popušili.
JexS-ov režim nije bio reparabilan. Bio je to pokušaj - koji je bogme potrajao - da se čemerna Ćosićeva doktrina sprovede u delo na građanski način, u rukavicama s white tieom, i to tako što će biti uklonjeni i mikroskopski ostaci reformatorskih napora Đinđićeve vlade.
Nezadovoljstvo „belih listića“ JexS-ovim režimom nije bilo „bez neke“, bio je to drljav i kradljiv režim. Ni moje nezadovoljstvo nije bilo ništa manje, ali nisam crtao (ili glasao) za Tongu zato što nikada nisam glasao - niti ću ikada glasati - za populističko-nacionalističke stranke, dočim sam za JexS-a glasao u jalovoj nadi da je reparabilan, iako je taj režim bio čist nacionalistički populizam, ali tako kao da ga je snimio Bjela, a ne Radoš Bajić. Nama, u stvari, treba Pol Pot. A sve se nešto foliramo da nam treba Pol Mekartni.
NE PROPUSTITE
