Srbija kasni, zaostaje i u opasnosti je da nestane. Prioriteti, projekti, pruge, auto-putevi, fabrike, škole, bolnice, bioskopi, pozorišta, nacionalni identitet, reforme... „Blaženi oni koji veruju, a ne videše...“ Da li smo to mi?Kad smo se isključili iz vremenskih tokova Evrope i sveta, pa toliko zaostajemo za njima? Zaglibili smo se onda kad su kriterijumi za uspeh i napredovanje postali poltronstvo, podobnost i članstvo, umesto vrednovanje rada, rezultata, čestitosti i poštenja. Da nas nisu zadesile društvene katastrofe poslednjih decenija i poplave gramzivosti, nemorala, nerada i neznanja, danas bismo lakše izneli i svaku prirodnu katastrofu. Mladih bez posla je nekoliko stotina hiljada, a to je omladina bez mogućnosti da se osamostali, zasnuje porodicu, putuje, bez mogućnosti da živi normalnu mladost. Koliko li će njih predstojeće leto umesto na moru biti u lavoru? Da li se vladari pitaju kako li je roditeljima koji svojoj deci ne mogu da priušte detinjstvo i mladost i znaju da će im se deca oporavljati od takve mladosti do kraja života...Hoće li zazvoniti „moralni budilnik“ da nas probudi iz dubokog sna? Nemoralno je sve to gledati i ne činiti ništa. Naša obaveza je da omogućimo revoluciju ideja, da inovacijama preskočimo sve propuštene godine i da stvorimo kreativnu elitu, kad smo već intelektualnu obesmislili. Hoću da se priča o uspešnim inovatorima, preduzetnicima, sportistima, umetnicima, poljoprivrednicima, poštenim nalazačima i humanistima, a ne o starletama, krimosima, političarima, predsednicima opština, gradonačelnicima i ostalim visokim funkcionerima u svim medijima. Nekad je Boško Buha bio uzor u vaspitanju, a da li će danas neko u juriš sa idejama za bolju Srbiju...
