Da li Evropa ulazi u opasno novo doba nestabilnosti? Još od vrhunca Hladnog rata sa Sovjetskim Savezom nije izgledala tako ranjiva prema neprijateljskim snagama.
Nagomilavanje spoljnih pretnji i unutrašnjih podela, zajedno sa slabljenjem bezbednosnog saveza sa SAD, nemilosrdnom ruskom subverzijom i kineskog rata protiv zapadnih vrednosti, otkrivaju fundamentalne strateške slabosti, piše Gardijan.
Evropa sve više liči na opkoljeno demokratsko ostrvo u anarhičnom svetu, gde rastuća plima autoritarizma, imuniteta i međunarodnog kršenja pravila preti da je preplavi. Neki evropski lideri to razumeju, posebno francuski predsednik Emanuel Makron, ali im dugoročni politički lekovi izmiču. Na primer, način na koji beloruski diktator Aleksandar Lukašenko koristi migrante kako bi izvšrio pritisak na EU je nečuven i sraman.
Ipak, to je "upalilo" u smislu da ga je odlazeća kancelarka Nemačke Angela Merkel pozvala na razgovor, okončavši njegovu političku izolaciju. Njen jednostrani demarš je razumljivo razbesneo baltičke države. Bio je to ustupak nasilniku, a ne trajno rešenje.
Isto tako, stalno zastrašivanje Ukrajine od strane ruskog predsednika Vladimira Putina rizikuje da proširi požar. Najnovije gomilanje 90.000 ruskih vojnika u blizini granice, moglo bi da bude zveckanje oružjem, slično provokacijama u Donbasu i Crnom moru prošlog proleća. Ako ne, Evropa će sama biti kriva. Putinova nametljivost direktna je posledica de fakto pristanka Evrope na njegovu nezakonitu aneksiju Krima 2014.
Nestabilnost na evropskoj periferiji širi se i na Balkan usred osnovanih strahova da Bosna i Hercegovina klizi u sukob 26 godina nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Moskva i Beograd podstiču etnički nacionalizam separatističkog lidera bosanskih Srba Milorada Dodika, piše britanski Gardijan. Međutim, veći, strateški problem je nesposobnost EU da ispuni obećanja bliže integracije sa regionom.
NE PROPUSTITE
Odnosi Evrope sa Turskom, ključnim čuvarom vrata, takođe su nefunkcionalni, delom zahvaljujući Redžepu Tajipu Erdoganu, njenom veoma neprijatnom predsedniku. Kada je prošle godine pretio članicama EU Grčkoj i Kipru, Makron je poslao pomorske snage u istočno Sredozemno more. Ostatak Evrope je sedeo na rukama.
Erdogan se takođe meša u Ukrajinu i sukob Azerbejdžana i Jermenije, koji se ponovo razbuktao prošle nedelje. Ipak, Brisel mu plaća da zadrži izbeglice sa Bliskog istoka, tako da se teško usuđuje da ga izazove.
Ovaj krug nestavilnosti koji pritiska Evropu je više od stvarnog ili potencijalnog oružanog sukoba. Jedna od njegovih većih dilema je migracija. Uprkos strašnoj sirijskoj izbegličkoj krizi 2015. godine, EU još uvek nema dogovorenu, humanu politiku. To garantuje još više nevolja na putu. Jedan od glavnih protivnika toj politici je, ironično, Poljska, koja odbija migrantske kvote. Ipak, suočeni sa graničnim haosom, njihovi licemerni desničarski lideri koji su, poput mađarskog Viktora Orbana, u ogorčenoj borbi sa Briselom oko pitanja vladavine prava i demokratije, apelovali su na solidarnost EU.
Uznemirujući je, takođe, način na koji se čini da je većina evropskog javnog mnjenja prihvatila nezakonito odbijanje i rutinsko maltretiranje tražilaca azila, bilo u kampovima u Libiji ili na plažama Grčke, što je kršenje zakona EU. To odražava još jednu ranu koju smo sami sebi naneli: povećan uticaj ksenofobičnih, desničarskih populista i ponovnu normalizaciju ultranacionalističke politike iz 1914. širom Evrope
Ako Evropljani neće da se zalažu za zapadne demokratske vrednosti u svetu koji su preplavili klonovi i imitatori Donalda Trampa, ko će? Nažalost, ne mogu da gledaju na Britaniju. Ujedinjeno Kraljevstvo pod Borisom Džonsonom više nije prijatelj od poverenja već još jedna periferna zona sukoba za EU. Britanija je više iritantna nego saveznik.
Ministar odbrane Ben Volas iskoristio je prošle nedelje povezane belorusko-ukrajinske krize da pogura Bregzit i zaključi sporazume o oružju sa Varšavom i Kijevom. Zanimljivo je da je Velika Britanija poslala trupe, a ne humanitarnu pomoć, na poljsku granicu, piše Gardijan.
Doba nestabilnosti Evrope takođe je rezultat i događaja van njene kontrole. Malo ko predviđa da će Tramp pokušati da raznese ono što je Frenklin D. Ruzvelt nazvao "arsenal demokratije“ i zapadni savez sa njim. Ali to ne znači da neće pokušati ponovo.
Isto tako, malo ko je predvideo, kao što Merkelova sada priznaje, da će se Kina pojaviti kao takav dominantan, ekonomski agresivan, antidemokratski globalni konkurent.
Američki predsednik Džo Bajden uverava Evropljane da je NATO, čak i posle Avganistana, vitalan kao i uvek. Ali njegov napeti video samit sa kineskim Si Đinpingom prošle nedelje pokazao je gde je njegov pravi fokus.
Putin ovo vidi i nanjuši krv. Snabdevanje gasom u Evropi je jedna tačka pritiska. Tajni sajber-napadi su drugi. Bezobzirno rusko testiranje protivsatelitskih raketa, prezirući zabrinutost za evropsku bezbednost, bio je prvi zabeleženi čin huliganstva u svemiru.
Nesposobnost Evrope da natera Putina da plati ozbiljnu cenu za agresiju u Gruziji i na Krimu, njegovo desetkovanje ruske demokratije, njegovo mešanje u inostrane izbore i njegovi napadi na Alekseja Navaljnog – i druge protivnike na evropskom tlu – pojačavaju osećaj propasti
U Kini ne postoji ništa ni blizu ujedinjenog fronta. Takva slabost ohrabruje druge predatore. Dakle, šta treba učiniti?
Evropa je, kao i uvek, podeljena kuća. Istočni Evropljani nastavljaju da se uzdaju u Vašington, a ne u Brisel, uprkos jasnim nagoveštajima još jednog transatlantskog raskida ako demokrate izgube Belu kuću 2024.
EU birokratija je slabo vođena, njen parlament bez zuba. Nemačkoj nedostaje dokazani lider. U Francuskoj, Makron se suočava sa opakim prolećnim izbornim orkšajem protiv krajnje desnice koju podržava Rusija.
Ipak, Makronove ideje o poboljšanoj evropskoj političkoj, bezbednosnoj i vojnoj "strateškoj autonomiji“ i jačoj, fiskalno i ekonomski integrisanijoj EU, nude put napred koji ima najviše nade.
Ministri odbrane EU prošle nedelje su razgovarali o planu Strateškog kompasa za jačanje zajedničkih sposobnosti. Ali čini se da je dogovor o predloženim "snagama za brzo raspoređivanje“ i slično još daleko.
Dok se Francuska priprema da preuzme predsedavanje EU, da li će drugi lideri prepoznati ovaj kritični trenutak i podržati Makrona? U svetu ajkula, zmija i strašnih čudovišta, evropska nezavisnost, kohezija i vrednosti su na kocki kao nikada ranije, zaključuje Sajmon Tisdal iz Gardijana.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
