U Tbilisiju mnoštvo zgrada odavno je krenulo ka zemlji, a nikako da se s njom sastave. Tu su i drevne crkve, posađene kao smokve u blagorodnim uvalama. Mnogo toga je vreme rušilo i gradilo, naseljavalo i raseljavalo, jedino su crkve ostajale manje-više postojane, preživljavajući vekove.
Kada se obična kuća sruši, tle se nije raščišćavalo do kraja, već se nova gradila na ruinama, pa se s vremenom grad izdigao, okružio svetinje i kao da ih je, udobno smeštene u udubljenjima, zaštitio. Iako katkad ukleštene među neboderima, te crkvice su duša Tbilisija, sa anđeoskom pesmom horova, sjajem svetih fresaka i brujanjem molitava.
Ruševine
Umeće starih arhitekata živi čak i u ruševinama! Pojedina zdanja izgledaju kao da su preživela treći svetski rat. No, čini se da su, poput snažnog čoveka kad ga zadesi velika nesreća, ipak uspela da se iz krša uzdignu i protresu, skinuvši sa sebe najteži deo tereta. Fasade su im oljuštene, prozori poispadali, krovovi nakrivljeni, a terase kao opijene. Na prvi pogled te kuće, nekada tople i drage, deluju mi kao siromašni rođak koji je mnogo postigao u životu, ali se ipak, eto, našao na ulici, praznog džepa i poderanog odela, no sa dostojanstvom propalog kneza. Takvih zgrada je sve manje. Polako, jedna za drugom, menjaju ruho, stidljivo zavirujući u komšiluk u kom su već nikla staklena čudovišta.
Ali ko bi očekivao da naleti na toranj namerno građen ukrivo! Spratovi su nahereni, nepravilno složeni jedan na drugi, kao da je neka pripita dama bacala šešire jedan preko drugog, pa kako je koji pao, tako je i ostao da stoji! Čini se da jedino što sprečava taj toranj da se baci u zagrljaj trotoaru jeste dugačka, jaka, metalna šipka koja ga pridržava sa strane, stavljena u poslednjem trenutku kako bi ga spasla. Između stubova u vizantijskom stilu i žbunja koje raste na krovu kule nalazi se magični sat koji pokazuje mnogo više od vremena. Na svakih šezdeset minuta vratašca iznad kazaljki se otvaraju, čuje se zvuk muzike mekane kao svila, a anđeo zlatnih krila izlazi i udara u zvono majušnim čekićem. Toranj sa satom je zapravo deo malog lutkarskog pozorišta, kojim već više decenija upravlja Rezo Gabrijadze.
Ovaj umetnik nije mogao da gleda kako, posle jednog jakog zemljotresa, ostaci urušenih starih zdanja završavaju na đubrištu. Sakupljajući otpad po ulicama, rešio je da sačuva dušu starih vremena, ugradivši ga u novu, bajkovitu kulu. Ovu neobičnu građevinu gradio je četiri godine, tražeći svakom komadiću otpada savršeno, iščašeno mesto. Između sata i krova nalazi se gvozdena zavesa koja zaklanja binu malenog pozorišta. Svakog dana tačno u podne zavesa se otvara i, uz muziku, počinje najvažnija predstava. Na bini lutke tkaju magični krug života: udaju, rađanje, smrt. Pozorište je otvoreno ka ulici kako bi, kako kaže Rezo, svi prolaznici, koji u predstavi zapravo učestvuju, mogli jasno da je vide. Bogatstvo Rezinog karaktera ogleda se u neobičnosti njegovog pozorišta, koja je svojim nakrivljenim, neobičnim oblikom postao simbol grada. To je i primer kako u zemlji udaljenoj od svetskih zbivanja originalna ideja jednog čoveka može da stekne svetsku slavu i za grad postane turistička atrakcija značajnija od mnogih državnih projekata vrednih milione dolara.
Pečurkasti krovovi
Čitavu jednu ulicu zauzeli su pečurkasti krovovi s pegama. To su zapravo ventili za paru i staklene prizme poznatih kavkaskih kupatila, koja više služe za lečenje duše nego za pranje tela. Gruzini često tu ostaju po celu noć, pretvarajući kupatila u debatne klubove u kojima se raspravlja o svemu: od ovogodišnjeg zasada pšenice do političkih spletki. Veliki je broj brakova začet u toj pari, mnoga je tajna potonula i zauvek ostala u toj vodi.
Kupatila nadgleda stamena i gorda tvrđava Narikala, po nekima čak starija od samog grada. Nalazi se na litici, a noću je osvetljena kao da niz sveća gori u nebu. Za „malu tvrđavu“, kako su je nazvali Mongoli, ratovalo se naveliko. Kavkaz je, čudom svoje lokacije, blizak i dalekom istoku i dalekom zapadu! Do ovih zidina stigao je okrutni Tamerlan, a zatim i Arapi, koji su Gruziju nazvali „planine mnogih jezika“. Dolazili su i Englezi, koji su, kao na izlet, svratili nakratko posle Prvog svetskog rata. Nešto kasnije su i Nemci, naoružani do zuba, krenuli ka Narikali, ali im Rusi nisu dozvolili da do nje stignu. Zato uske i strme stepenice ne vode ka vrhu tvrđave. One vode pravo u prošlost i - u nebo!
S tvrđave se, kao na dlanu, vidi ceo grad, osvetljen kao božićna jelka. Popeo sam se na vrh gotovo četvoronoške. Neli i njena drugarica su krenule sa mnom. One su odrasle na ovoj tvrđavi, pa trčkaraju po uskim zidinama kao ptičice, šireći ruke nad gradom.
Zidovi tvrđave odavno su čvrsto spojeni s klisurom, tako da se čini da je celo brdo delo srednjovekovnih neimara. U daljini svetli predsednička palata, nalik Beloj kući u Vašingtonu. Crkve osvetljene sa sviju strana, kao anđeli, blagosiljaju grad. U njihovom okrilju nalaze se grobnice svetaca i pesnika, među kojima je i nesrećni Gribojedov, čiji grob Gruzini posećuju kao svetinju. Ovaj nesrećnik je bio diplomata u Teheranu kada je primio pod zaštitu dve Jermenke i evnuha, odbegle iz šahovog harema, na šta je, po međunarodnom ugovoru, imao pravo. Pobesneli narod je tada upao u rusko poslanstvo i raskomadao Gribojedova, a njegova glava je nekoliko dana bila izložena na tezgi lokalnog mesara! Da bi izbegao bes ruskog cara, persijski šah mu je poslao unuka, ponudivši njegov život u zamenu za mir i poklonio mu jedan od najvrednijih dijamanata svih vremena. Ruskog cara unuk nije zanimao, a dijamant se i danas čuva u riznici Kremlja.
Metalna majka
S druge strane brda proviruje ogromna statua žene, načinjena od metala, visine nekoliko desetina metara - sama glava mora da je teška nekoliko tona! Trljam oči - da li je moguće? To je, glavom i mačem - majka Gruzija! Simbol države je metalna lepotica koja u jednoj ruci drži sablju, a u drugoj čašu vina. Neprijatelje dočekuje na nož, a s prijateljima pije do zore... U šali, lokalne pijanice mi objašnjavaju da to u stvari gvozdena majka mačem brani čašu.
Svaki grad ima određen broj alkoholičara, narkomana i čudaka. Zato noću izbegavam da se krećem. Dok sa čudacima svog grada znam kako da izađem na kraj, ne bih proveravao da li to umem i s tuđim... Međutim, jedne večeri san mi nije dolazio na oči. Ustao sam i izašao da se prošetam praznim ulicama. Sve je pusto; tek poneki pospani pijanac sedi na trotoaru, kao da nema kud da krene. Uputih se ka obližnjoj diskoteci i ubrzo spazih pet-šest mladića kako mlataraju rukama i uzbuđeno skaču pred semaforom. Na poluosvetljenoj raskrsnici, prirodno visoka i krakata, tela su delovala kao siluete ili duhovi koji izvode neki tajanstveni ples. Svaki od tih mladića klatio se u nekom svom ritmu: jedan je tresao glavom kao najžešći roker, drugi je poskakivao kao da ga neko šilo ubode svaki put kad se približi zemlji; treći kao da je plesao bečki valcer sa zamišljenom princezom... Posmatrajući ih u čudu, nisam ni primetio kada je pored mene zastao neki starkelja, i sam prilično pijan. Smešeći se šeretski, rekao mi je da obratim pažnju na semafor.
Ludački pokreti
I zaista, svi ti njihovi naizgled ludački pokreti menjali su se sa svetlima semafora! Kaže mi da se to događa svake večeri kad nadrogirani mladići izađu iz diskoteke. Mnogi od njih, u stanju neke đavolske ekstaze, svetla obližnjeg semafora mešaju sa svetlima u diskoteci, pa oduševljeni iznenadnom žurkom nastavljaju da đuskaju do ranog jutra! Ne smem da pomislim šta bi se dogodilo da mi se, ne dao bog, „lada“ pokvarila usred noći i da sam u blizini ovog semafora na sebe navukao onaj, sada i ovde obavezan, fluorescentni žuti prsluk...
Spoj divota i nesreće, visokih uspona i potpunog pada čoveka, od Gruzije do Pacifika, tome svedoče moja putovanja.
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
