PUTOPIS PO KENIJI: Ovde kad ti se devojka dopadne, TI JOJ POKLONIŠ KRAVU, što ti se više dopada, ti joj više krava daš!

Mo­žda je ne­ko­me sme­šno, ali ra­z­mi­sli­te, kra­j­nje je pra­k­ti­č­no: da­va­nje cve­ća ko­je će uve­nu­ti za ne­ko­li­ko da­na ne­ma dru­gu ulo­gu sem da­ri­va­nja le­po­te, a da­va­nje kra­ve zna­či da­ri­va­nje mle­ka i ži­vo­ta, uz le­po­tu, obja­šnja­va vo­dič Munsir

Mačem i krvlju

- Slavu smo stekli mačem i krvlju: dugo smo se opirali dominaciji Zanzibara i Omana. Kada nas je slavni general omanske istorije Amir Hamad napao, smatralo se da je nepobediv, da je toliko brz sa mačem da u letu može da njime odbije sve strele i koplja koje se ka njemu odapnu. Dvojica najveštijih strelaca iz našeg mesta dogovorila su se da iste sekunde odapnu otrovne strele, i dok se Amir branio od jedne, druga je uspela da ga pogodi i ubije na mestu. Njegov rođak, sultan Omana i Zanzibara, Lav od Omana, slavni sultan kojeg je izrodilo Arapsko poluostrvo, moćni Seid Said, planirao je osvetu godinama. Uspeo je da namami elitu našeg grada na diplomatsku misiju i sve ih pobije, da bi onda lično došao ovde i uništio naše gradove. Svake je godine dolazio da pohodi grob svog dragog rođaka. Naši preci su među poslednjima prihvatili vlast tuđe ruke i na to smo ponosni - priča mi vodič Munsir, čija duga crna brada nosi zagasito crvene tragove boje kojom ovde muškarci farbaju brade i iscrtavaju ukrase na ženskim rukama, čiji pokreti i ushićenje dok priča o borbi svedoče da se slavna bitka i 6. januar 1844. godine dogodio koliko - juče. Prilazimo groblju na kojem su sahranjeni vojnici koji su napadali grad, a na betonskoj ploči podno drveta baobaba opisana je velika bitka i uklesana strašna godina.

Dok se vraćamo sa groblja, nailazimo na krdo krava koje blokira put. Mirno stajemo da ih propustimo.

Komični incidenti

- Čujem da vi u Evropi devojkama poklanjate cveće. Nikada to neću razumeti. Ovde kada ti se devojka dopadne, ti joj pokloniš kravu. Što ti se više dopada, to joj više krava daš - kaže moj vodič i podseća me na komične incidente kada su afrički političari, da izraze kako im se dopadaju stavovi neke evropske političarke, izjavljivali kako bi za nju davali i po stotinu krava! Možda je nekome smešno, ali razmislite, krajnje je praktično: davanje cveća koje će uvenuti za nekoliko dana nema drugu ulogu sem darivanja lepote, a davanje krave znači darivanja mleka i života, uz lepotu, jer krave i bikovi koje vidim na putu takođe su izuzetno lepi.

„Ni manjeg mesta, ni više ratova!“, nastavlja vodič monolog o istoriji. Njegovo biće prepuno je borbi i bura, kao da u njemu nikada nisu prestali strašni ratovi. Najbolji su oni vodiči u kojima oživljava prošlost, koji su spremni da svaki dan poginu i budu ponovo rođeni u nekom davnom sukobu koji strancu ne znači ništa, a meštanima - sve. Paralele se same nameću, od toga da meštani smatraju da je Faza „kuća na putu“, iako je po kriterijumima većeg dela planete pre kuća na kraju sveta. Amir Hamad počinje da mi liči na Murata, a i priča o tome kako su vekovima krvnički ratovala dva susedna grada, zapravo sela - Pete i Faza, neodoljivo podseća na Balkan.

- Nije samo Oman želeo da nama vlada! Ne! Naš šeik je podržavao sve neprijatelje potencijalnih kolonizatora i toliko je išao na živce Portugalcima da su specijalno iz Indije poslali 650 ljudi da ga kazne i sravne sa zemljom, grad, naš grad. Pobili su sve na koje su naišli, uključujući i šeika, čiju su odsečenu glavu potopili u so i poslali u Indiju da je pokazuju znatiželjnima. Četiri dana su trajali ubijanje i rušenje grada.

Plantaže kokosa, duvana

Teško je reći gde počinje selo, a gde se nastavljaju farme i arheološko nalazište. Sve je upetljano, isprepletano, sveprisutno na svakom mestu. Ovde smo stigli da potražio ostatke slavnog grada, koji je dostigao vrhunac u 18. veku. Ali arheolozi ga još nisu detaljno iskopavali. Zarastao je Pete u plantaže kokosa, duvana i šumu mangrova. Zato nam je Mansur dragocen, ali insistira da požurimo kako bismo se vratili pre mraka.

- Duhovi zaštitnici stražare tim gradom. Kad padne mrak, izvuku svoje oštre sablje i teško onom ko se gradu približi pošto sunce krene na počinak - objašnjava Mansur svoju žurbu. Jedan grob čiji zidovi su kao ispresecani kao kvadrati čokolade, čija kamena kupola na samom vrhu nosi zeleni žbun, koji se spušta preko jedne strane, kao dama kad zanosno zabaci kosu.

Spustilo drvo veliki mesnati koren niz bunar, liči na ruku koja bi da zahvati dragocenu vodu. Prolazimo starom ulicom: ne zna se da li je ulica zid ili šuma, da li su zidovi obuhvatili rastinje, ili se pak dugačko korenje i zelene krošnje useliše posle. Kako korenje zna da grli čovečjih ruku delo, stvarajući neobičnu estetiku i spoj ljudskog i božjeg, to se može ovde videti. Po rubovima naselja posejani su grobovi.

- Graničnik života i prostora, graničnik našeg duha i fizičkog postojanja, to su naši preci - kaže nam Mansur.

Gledam još jedan propali grad i vidim: nije sve propalo! Kako se suština probija kroz vekove, baš kao ostaci starih građevina kroz žbunje i trnje. „U onome što smo mi danas uzidane su ove zidine.“

Dinastija Ming

- Kineska roba! Kineska roba - privlači nam neko pažnju. Iz čiste znatiželje šta bi se moglo naći ovako daleko od metropola, ulazim i zatičem prepunu torbu izlomljene keramike: to je posuđe staro između hiljadu i pet stotina godina.

- Kupite, gospodine, malo istorije! Došli ste čak dovde. Mi ovde nemamo ničeg drugog, samo istorije za izvoz. Pogledajte ovaj plavi deo vaze dinastije Ming kako se jasno vidi kineska barka, na barci kuća. Kupite, daću vam popust, na svaka tri komadića jedan besplatno. Nemojte odlaziti, smanjiću cenu. Iskopao sam sve ovo pored moje kuće, garantujem kvalitet, prvoklasno, stiglo pravo iz Kine, pre 700 godina.

Hvali Ciganin svoga konja, a ako nisam ljubitelj kineske, ima on i persijsku, indijsku i evropsku keramiku slične godine proizvodnje. U toj njegovoj torbi spakovano je barem desetak vekova.

- Evo, u ovoj torbi - kaže dok vadi ispod kreveta još jednu - smešteno je sve što sam pronašao u gradiću Manda.

- U Mandi nikada nije pravljena keramika i svaki ovaj komad svedoči o tome do kojih meridijana se trgovalo pre toliko godina - dodaje Mansur. Ipak, odlučujem da odolim ovoj kupovini: samo još nedostaje da me na granici pošalju u zatvor.

Šta utiče na to da se cela kuća sruši, a da jedan deo zida ostane uspravan i ponosan? Ko bira koji će trag od celih naroda i dugih vekova da blesne do nas?

Veliko bogatstvo

Palme su propele svoje glave ka suncu, prepune plodova. Preliva se bogatstvo sa njihovih krošnji, a mi ulazimo u šumu mangrova, koje su nalik živoj ogradi podigle visoki zid, što nas nadvisuje sa obe strane uskog putića. Staza se ubrzo pretvara u blato, zatim u potok i mi gazimo po toploj slanoj vodi.

- Ovuda se nekad ulazilo u grad sa mora. Tokom plime voda nadođe i čamci i manji brod mogu doći sve do naselja; tokom oseke more je daleko, a sa njim i prijatelji i neprijatelji - govori Mansur, prebacivši belu majicu prebacio preko glave da ga zaštiti od sunca.

- Od moćnog grada ostalo je samo - ime. I tih nekoliko građevina. Jedan ceo grad vreme je pojelo „za užinu“, kako tvrdi Mansur dok svedoči o slavnom dobu, o sultanima omanske Nabahani dinastije, koji su baš na ovom mestu stotinama godina ratovali i vladali. Mi već više ne slušamo, umorni, jer ko će da zapamti toliko gradova, toliko prošlosti. Jedno je sigurno: nikada više nećemo na mapi obalu istočne Afrike gledati tupo, kao da tu nema ničega, kao da su civilizacija, gradovi- države, dvorci, trgovina, bogatstvo neviđenih razmera, a sa njim i kultura rezervisani za Evropu.

Viktor Lazić