U autobusu je pored mene seo krupan mišićavi Sudanac. Jedna njegova mišica veća je od moje glave. Na televiziji trešti ljubavna novela. Mišice mog saputnika počeše da se tresu - to on grca od emocija, suzdržava se da ne zaplače - na venčanje jednonoge mlade, posle mnogih ljubavnih i porodičnih zapleta, došao je njen biološki otac, koga je tek nedavno upoznala. Uprkos buci autobuskog televizora, zaspao sam, izmoren dugim putovanjima.
Kad me je upad u neku rupu trgao iz sna, shvatio sam da je moja glava bodi-bilderu - u krilu! Nisam ni primetio kako sam se na njega naslonio, a on nije reagovao. Razumeo je moj umor, nije se ni pomerio ni začudio, a i dalje je pratio dešavanja u omiljenoj seriji.
- Nadam se da si lepo spavao. Ja sam bokser Farhan, idem na groblje svom ocu, hoćeš sa mnom - upitao me je spontano.
Groblje kao pustara
Zašto ne bih posetio grob oca stranca iz autobusa? Bilo bi neobično odbiti takvu ponudu, a pritom se nikud ne žurim. Tako sam se našao u gradiću Vad Medani, 140 kilometara od Kartuma, iako sam krenuo ka Gedarefu, koji je 300 kilometara dalje. Farhan, kome bi se ime moglo prevesti kao Veselko, odveo me je na pustaru sa tek ponekom metalnom pločom. Pravo je čudo da uspeva da pronađe ploču sa imenom svog oca. Čini se da je grob star više vekova, sve je spojeno sa pejzažom, utopljeno u pustinju. Konjske zaprege vuku teret po putevima, asfalta više nema nego što ga ima.
Nil u predvečerje poprima srebrnastu boju, upija poslednje zrake sunca. U naprslom stablu sklupčao se Sudanac, pa dremka. Do mene dopire povetarac sa pomešanim mirisima šume, pašnjaka i reke - izvora života koji tananim nitima prožima ceo Sudan. Ne čudi što na ovo mesto dolaze mladenci da se zagrljeni šetaju, fotografišu...
Hoteli su prilagođeni zaljubljenim turistima, pa su svuda srca i kičaste slike zagrljenih mladenaca. U sobama postoje samo bračni kreveti.
- Moram da objasnim vlasniku hotela zašto si došao sam. Inače će biti sumnjičav, ili će te sažaljevati - reče mi Farhan.
Sudancima je čudno da neko ko je prešao tridesetu još uvek nije oženjen i nema decu, pa Farhan zaključuje da je najjednostavnije da kaže da mi je žena Sudanka i da je ostala s porodicom u Kartumu, dok ja poslovno idem ka Gedarefu, ali sam ovde zastao da se raspitam o kupovini pamuka. Tako, iznenada, dobih i ja sudansku ženu, barem na jednu noć.
Oženjen na jednu noć
Nismo mogli da pretpostavimo da će recepcioner obavestiti svoje prijatelje o mojoj poseti, tako da me je ujutru u lobiju hotela čekalo šest farmera. Jedan mi nudi na prodaju deset tona pamuka, drugi tri tone susama, treći pet tona sorguta (sirka)... Eto kako jedna nevina laž može čoveka da dovede u ozbiljnu nepriliku. Izvukao sam se tako što smo rekli da sam sinoć telefonom već rezervisao 15 tona pamuka u Gedarefu.
Vad Medani je centar projekta Gezira, mreže kanala i jaraka duge 4.300 kilometara kojom se vodom snabdeva skoro 9.000 kvm poljoprivrednog zemljišta, oko polovine sudanske obradive zemlje. To je jedan od najvećih projekata navodnjavanja na planeti, koji je omogućio da Sudan postane žitnica Afrike. Pored suncokreta, susama, kikirikija, prosa i sorguta (sirka), ovo je jedno od najznačajnijih mesta na svetu za uzgajanje pamuka.
Vad Medani i Gedaref su procvetali posle izgradnje Gezira projekta. Vekovima su to bili trgovački centri sa velikim pijacama, ali malim naseobinama - nomadi su dolazili dva puta nedeljno da tu razmenjuju svoja dobra. Zato nema mnogo znamenitosti, iako sada broj stanovnika prelazi trista hiljada.
- Slikaj me, ja sam turistička atrakcija - kaže fino uhranjeni prodavac.
Zbija šalu na to što u mom vodiču piše da su ljudi ovde glavna znamenitost.
***
Uputio sam se u grad naziva „Ko je završio sa kupovinom, treba da ode“. To piše na mapi, na autobusu, pa i na mojoj putnoj karti. A ja ništa ne planiram da tamo kupujem, čak ni 15 tona pamuka...
Fajront
- Ko dade ovaj naziv gradu - upitah vozača autobusa.
- Tu je odvajkada bila pijaca na koju su dolazili nomadi iz pustinje da nude svoja dobra. Kada krene da zalazi sunce, čuvar bi prolazio tezgama i rasterivao posetioce rečima: „Ali kadajerif... Ali kadajerif...“, a to znači - ko je završio kupovinu, vreme mu je da ode, jer se pijaca zatvara. Tako su bili uporni i glasni u tom vikanju da kupci prozvaše isprva pijacu, a kada se oko nje razvilo naselje, onda i celo mesto, pa i ceo taj deo Sudana: Kadarif, Gedaref.
Eto koliki trag može da ostavi onaj ko ozbiljno shvati svoj posao! To je kao kad bi po nekoj kafani gde isteruju goste celo mesto nazvali - Fajront! Zamolio sam taksistu da me odveze na pijacu. Ušao sam u plavi automobil star pedesetak godina. Ulubljen je sa svih strana, kao da je izašao iz ratne zone.
- Koliko košta do pijace - pitam.
- Ništa.
- Kako ništa?
- Dobro došao u Sudan! Pamti nas po dobru!
Žene na glavama nose poslužavnike sa žitaricama na prodaju. Direktno sa njihove glave uzimam pakovanje kikirikija, pokušavajući da im ne narušim ravnotežu. Krdo kamila se uputilo ka obližnjem jezercetu.
Na tezgama su postavljene stepenaste police na kojima su, usred paradajza, papira, krompira, luka, brokolija, limuna i šargarepe, prodavci najčešće u turskom sedu. Pažljivo sakrivaju noge, pošto se smatra nekulturnim okrenuti stopala ka drugom čoveku. Tu su i stare metalne vage, a bosonogi prodavci u belim haljinama jedva proviruju od silnog povrća i voća poređanog u visinu kao piramide.
Prodavac prstima uzima meso kamile, nudi mi grudi, butkice, džigericu... Taksista me je uputio u lokalne običaje: smatra se nekulturnim ako poklon odmah prihvatim, ali ga ne smem ni odbiti: potrebno je da dva puta odbijem, pa iz trećeg da uzmem barem nešto.
- Pogledaj ovu kamilju butkicu, kako je ukusna! Uzmi, za dobrodošlicu!
Moj dar
Na metalni poklopac od ko zna čega stavljaju ugalj i odmah mi spremaju ručak. Žao mi je da od tih dobrih ljudi koji teško žive bilo šta uzimam, ali znam da je odbijanje čaja i hrane naročito nekulturno. Da bih im nekako nadoknadio dobijeno, poklanjam im cigarete i srpske kovanice, kao suvenir. Sad ja njih tri puta ubeđujem da prihvate moj dar...
Šta god da sam na pijaci pogledao, nudili bi mi na poklon, ili bi neko drugi za mene platio, a da ja i ne znam ko je to učinio. To je još jedna tradicija Sudanaca, posebno kada ste u gostima - šta god da gost kaže da mu se dopada, domaćin će ponuditi na poklon.
Konj vuče cisternu za naftu u kojoj je - voda. Bogati Nil pruža obilje života, ali je pustinja blizu i zna se da je svaka kap dragocena. Plemena imaju dogovorene kvote i načine korišćenja bunara; najčešće su to usmena pravila ustanovljena pre više generacija, ponekad i više vekova. Najčešći sukobi događaju se kad neko prekrši dogovor ili pokuša da naplati svoju vodu skuplje od uobičajene cene.
- Eto, pre neki dan, umalo nije izbio građanski rat oko nekoliko litara vode... Neka žena htela je da napoji stoku, prodavac je tražio previsoku cenu, pa su se gadno posvađali. Iza svakog Sudanca stoji čitava njegova porodica, a porodicu podržava pleme, pa se sukob brzo prelio na stotine ljudi. Osmoro je ubijeno, više od pedeset je bilo ranjenih - priča mi taksista.
Glineni ćupovi
Pa ipak, nijednom nisam bio žedan u Sudanu. Kraj puteva su često postavljeni veliki glineni ćupovi sa besplatnom vodom za putnike i prolaznike.
Na jednoj tezgi dvojica Sudanaca nude led isečen na kocke. Mnogi ovde nemaju zamrzivače kod kuće, već načine udubljenja u zemlji u kojima rashlađuju meso. Pakuju ga u crne kese za đubre.
- Kiša, to je sreća i plodnost! I nebo ti čini dobrodošlicu - tumači taksista volju oblaka. Crvena afrička zemlja promalja se ispod zelenih tepiha kojima je sad prekriveno sve oko mene, dokle god mi pogled i misli dopiru.
Viktor Lazić
