Na Krit Srbi odlaze zbog toplog a osvežavajućeg mediteranskog mora. Ostrvo dugo dvestotinak i široko pedesetak kilometara ovenčano je žutim pojasom plaža, na koje ne hrle samo Srbi već i drugi Evropljani, a naročito Holanđani, Englezi, Francuzi... Donedavno je ovo ostrvo bilo omiljena destinacija Rusima, a lokalni ugostitelji i hotelijeri s nostalgijom se sećaju dana kad je ostrvo bilo preplavljeno pravoslavnom braćom, ali i novcem iz njihovih podebelih novčanika.
Kad se udaljite od obale, tek tu počinje pravi Krit. Bogat preko svake mere kulturom, istorijom i prirodnim lepotama. I muzejima.
Kolekcionar
Na vrhu jednog brda u mestu Somata dedica Grk pretvorio je veći deo svoje kuće u muzej. Decenijama je sakupljao medalje, granate, puške i noževe, ali i mnoštvo raznoraznih istorijski zanimljivih sitnica, kojima je napunio svako ćoše dve velike prostorije. Svi zidovi zauzeti su do poslednjeg milimetra istorijskim fotografijama i podacima. Već je u godinama, jedva hoda pomoću štapa s nešto vitalnijom suprugom koja takođe koristi štap, no čini se, više u druge svrhe. Dedica je presrećan što vidi posetioca: ovde zaluta tek poneki znatiželjnik koji se uputio da pešači preko planina. Uz širok starački osmeh deki srce igra što ga je znatiželjnik trgao iz učmale seoske jednoličnosti. Ali me preseca mrki pogled njegove supruge, koja rukom sve čvršće steže štap: kao da bi nas njime rado izudarala, mene bi barem jednom rado opaučila po njušci što uopšte nešto tražim po dubinama kritskih planina, a njega tri puta, što kojekakve belosvetske znatiželjnike pušta da remete porodični mir, a pri tome je dve trećine kuće zauzela starudija. Grlimo se deka i ja, a baka govori na grčkom, misli da ne razumem: „Ajde, idi odakle si došao! Šta čekaš?“ I prstom pokazuje na ćasu za donacije. Nerazumevanje, pa i ogorčenost porodice pratilja je mnogih kolekcionara, a naročito onih koji to čine za više dobro, trošeći obalito svoje i porodične resurse da predmete spasu od uništenja, da znanje sačuvaju i prikažu drugima. To barem ja znam, pošto sam osnovao Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti Udruženja Adligat...
Muzeji maslina
Drugi muzeji po kritskim brdima u većoj meri kombinuju ljubav, posvećenost i - zaradu. Naročito su česti muzeji maslina, ture po maslinjacima i probanje različitih vrsta maslinovog ulja. Po padinama kritskih brda najstarije masline pamte izlaske sunca pre četrnaest-petnaest vekova. Pod nadzorom Uneska, čak se i od plodova najstarijih stabala i danas pravi maslinovo ulje. Ovo je naročito lekovito i koristi se u najelitnijim bolnicama Evrope. Lekari su dokazali da na prirodan način umanjuje bolove - po jedna kafena kašičica ulja ujutru tokom dana može da umanji i do 17 odsto bol teškim bolesnicima kojima više ni najjači lekovi ne pomažu. Ako se uz to uzme sijaset drugih lekovitih dejstava, naročito na kosti i ublažavanje simptoma artritisa, ne čudi da u kritska brda dolaze lekari i farmaceuti sa udaljenih meridijana tražeći bočicu, ili koji i stotinu bočica dragocene tečnosti. A za proizvodnju je, pored blagoslovene kritske zemlje okupane suncem većim delom godine, potrebno da prođe hiljadu, ili hiljadu i po godina...
- Unesko strogo kontroliše branje plodova najstarijih stabala. Možemo da beremo samo po obodu granja, da se ne bi krošnja oštetila. Ako drvo udari grom ili se deo stabla odlomi, po dve-tri godine sledi zabrana branja. Drvetu moramo pružiti oduška, priliku da sakupi snagu, jer svako masovno branje predstavlja stres za biljku. Pa čak i kad je sve u redu, Unesko ne dozvoljava da svake godine ubiramo plodove, već to činimo po određenom redosledu, recimo svake druge godine. Zato je ovog ulja tako malo, a godine sporo prolaze. Možda će za hiljadu godina biti više stabala starih jedan milenijum, ali sad ih baš nema mnogo... - mudro zbori mladić, četvrta generacija u porodici koja se bavi maslinjacima. Donedavno je porodica samo proizvodila ulje, a sada su otvorili muzej sa malenom postavkom, u nameri da privuku turiste i direktno im prodaju svoje proizvode. Glavna atrakcija svakako su džinovske najstarije masline raspuklih stabala, ali i dalje živih zelenih krošnji. Kažu da i njihov hlad leči, da je samo prisustvo bića masline melem za dušu.
Muzej meda
Zatim sam se uputio u muzej meda - jedna porodica sakupila je predmete u vezi sa uzgajanjem pčela iz desetak sela i otvorila muzej pokraj prodavnice svojih proizvoda. Dok stariji članovi porodice tabanaju po dvorištu obučeni u zatvorena pčelarska odela, upravo krenuli da rade s pčelama, ture vodi najmlađa ćerka, tek zakoračila u dvadesete godine, iako se po izgledu čini da je tinejdžerka. Za polučasovno predavanje o pčelama ništa ne naplaćuju. Svašta sam tu saznao: da pčela ima pet očiju, od čega su dva oka sastavljena od 4.500 sastavnih delova, tzv. malih očiju. Za jednu kašičicu meda svoj život potroši 12 pčela. Za pola kilograma meda pčele radilice preleteće oko 88.000 kilometara i obrstiti oko dva miliona cvetova.
- Ukus Krita, ukus svake zemlje, to je ukus meda - kaže moja vodičkinja. Taktika je odlična: muzej i tura su toliko dobro osmišljeni da će svaki posetilac, kad već nije platio ulaznicu, kupiti med, zbunjeno zamišljajući koliko miliona cvetova upravo drži sažeto u ruci.
Zmije
Jedan mladić se u svojoj 14. godini zaljubio u - zmije. Ljubav čoveka i gmizavaca može katkad biti mnogo veća i dublja nego što bi se to zamislilo. Kad se po Kritu pročulo da uživa u druženju sa zmijama, ali i raznim vrstama guštera, škorpija i paukova, kada god bi neko naišao na takvu zverku, njemu bi je donosili ili ga zvali u pomoć da ih sam pokupi.
- Najčešće ljudi kupe zmiju, krokodila ili kameleona kao kućnog ljubimca, pa posle shvate da to nije baš lako, odustaju, a ne znaju šta da rade sa životinjom. Tako sam spasao većinu ovih divnih bića koja vidiš ovde - kaže dok mi ogromnom pitona s veoma retkim albino poremećajem kači oko vrata. Ubrzo se u mojim rukama našla sklupkana crvena zmija s belim pegama, a na mom ramenu ogroman kameleon. Strast je pretvorio i u biznis - za pet evra razbija strahove od gmizavaca direktnim suočavanjem, pa ko turu po njegovom neobičnom „muzeju“ preživi, imaće šta i da priča...
- Dešavalo se da mi zmije pobegnu, ali češće beže posetioci - priča, pa zbog toga ne dozvoljava ni nos da se promoli bez plaćanja, jer ne može da predvidi ko će, kad promoli nos i ugleda dobroćudne zmije i škorpije, celom glavom pobeći bez obzira.
Posetilaca ima na pretek, pošto kraj njegovog reptilijuma, koji meštani nazivaju „muzejom zverinja“, prolazi put koji vodi ka velikoj turističkoj atrakciji - pećini Melidoni. Stari Grci verovali su da u njoj živi Talos, bronzani džin, zaštitnik Krita. Tokom borbi za nezavisnost protiv Turaka, pod najezdom nemilosrdnog Husein-bega, spas u pećini je 1823. godine potražilo 360 žena i dece. Kad je Turčin saznao gde su se sakrili, okružio ih je sa svojom vojskom i tražio da se predaju. A kada to nisu učinili, zapalio je vatru koja ih je polako sve progutala. Njihove kosti skupljene su u grobnici u sredini veličanstvene visoke prostorije prepune stalagmita i stalaktita. Čine se kao da su pećinski ukrasi okamenjeni duhovi seljaka i ustanika. Bol je davno nestao, ostao je samo ponos, snaga s lepotom i sloboda. To je Bog ovenčao žutim vencem peskovitih plaža s pogledom na plavetne daljine Mediterana, stvorivši Krit.
Viktor Lazić
