Evropski savet je 17. i 18. marta 2016. godine usvojio plan u cilju rešavanja problema povećanog priliva migranata iz Turske. 28 šefova država i vlada su pristali na zahteve Ankare. Već je bilo dovoljno analiza koje su govorile da je tekuća izbeglička kriza namerno izazvana, i da će ona izazvati nerešive probleme. Nastavljajući u tom smeru, može se otkriti na koji način je Turska preuzela kontrolu igre, i koliko je slepilo Evropske unije, koji uporno ostaje korak iza.
Predsednik Erdogan nije kao od drugi političari, i čini se da Evropljani, ni građani ni njihovi lideri, to ne shvataju. Pre svega, on ima snažne veze sa organizacijom "Mili Goruš", pan-turskim islamskim pokretom koji je povezan sa Muslimanskim bratstvom u Egiptu, i koji se zalaže za obnovu kalifata. Takođe, u Turskoj je veoma prisutna ideja da su Tursci potomci Atilinih Huna, deca stepskih vukova Centralne Azije, sa kojima dele izdržljivost i hladnokrvnost. Po toj priči, oni su superioran narod koji je predodređen da vlada svetom, a njihova duša je islam. Ovo učenje najšežće zastupa ulstranacionalistička Partija nacionalističke akcije, a smatra se da takve stavove lično deli i sam Erdogan.
Erdogan takođe negira masovne zločine koje je Otomansko carstvo izvršilo nad nekim od pokorenih naroda. Ne priznaje masakre sultana Abdula Hamida Drugog (1894-95. kada je najmanje 80.000 hrišćana ubijeno a njih 100.000 silom naterano u hareme), zatim zločine mladoturaka (genocid nad Jermenima, Asircima, Haldejcima, Sirijcima, maloazijskim Grcima i Jazidima), od 1915. do 1923. godine, kada je ukupno stradalo najmanje 1.200.000 mrtvih).
Predsednik Erdogan, koga podržava samo jedna trećine stanovništva, nastoji da sam i silom vlada svojom zemljom. Sada je nemoguće znati tačno turski narod razmišlja, jer objavljivanje bilo kakvih informacija koje dovode u pitanje legitimitet predsednika se smatra kao napad na bezbednost države, i odmah se kažnjava zatvorom. -
Opozicioni mediji su ućutkani - glavne dnevne novine, Hurijiet i Sabah, kao i ATV televiziju su napali nasilnici iz stranke na vlasti, a novinari i novinarska udruženja su pod pritiskom i optužbama da podržavaju "terorizam" ako su objavljivali kritike na račun predsednika. Veb sajtovi se blokiraju, internet provajderi iz ponude skidaju opozicione TV kanale. Tri od pet nacionalnih TV kanala, uključujući i državni kanal, otvoreno emituju programa u korist partije na vlasti. Ostale dve nacionalne TV stanice, Burgin TV i KanalTurk je zatvorila policija.
Na prošlim izborima, strana država, odnosno Saudijska Arabija je u Turskoj donirala dve milijarde evra, da bi pomogla da se birači ubede da podrže predsednika Erdogana. 128 kancelarija levičarske partije (HDP) je napadnuto, a mnogi njeni kandidati i njihovi timovi su pretučeni. Više od 300 kurdskih firmi je uništeno. Tokom predizborne kampanje u Turksoj je ubijeno više od 2.000 opozicionih ličnosti, bilo u direktnim napadima, ili zbog vladine represije protiv kurske partije PKK. Nekolik naselja na jugo-istoku zemlje je delimično uništena tenkovima.
Posle takvih "izbora", gvozdena zavesa pala preko cele zemlje. U nacionalnoj štampi je postalo je nemoguće pronaći tačne informacije o stanju u Turskoj. Pod nadzor je nedavno stavljen i glavni opozicioni dnevnik "Zaman", koji sada mora da hvali veličinu "sultana" Erdogana. Građanski rat, koji je već besneo na istoku zemlje, se sada putem terorističkih napada širi do Ankare i Istanbulu, uz potpunu ravnodušnost Evropljana.
Erdogan vlada skoro sam, sa malom grupom koja uključuje i premijera Ahmeta Davutoglua. Tokom izborne kampanje, on je javno izjavio da više ne računa na Ustav, i da je sva moć sada u njegovim rukama. Erdogan je 14. marta 2016. izjavio da ,ukoliko je u pitanju borba sa Kurdima,"... demokratija, sloboda i vladavina prava više nemaju ni najmanju vrednost».
On je objavio i nameru da proširi pravnu definiciju «teroristizma» na sve one koji su "neprijatelji Turaka" - drugim rečima, onim Turcima i ne Turcima koji se protive njegovoj nadmoći.
Turski predsednik se nedavno uselio i u novu predsedničku palatu vrednu pola milijarde evra, koja zauzima preko 200.000 kvadratnih metara, a koristi ovlašćenja koja je antiustavno sam sebi dao. U decembru 2015. godine, zbog ličnih veza Erdogana, njegovog sina Bilala i Jašin al-Kadija, saudijskog finansijera Al-Kaide, koga su SAD 2013. stavile na crnu listu, policajci i sudije koji su se usudile da "oštete interese Turske" su dobile otkaz. U februaru je Ruska Federacija u SB UN predstavila izvešta koji potvrđuje podršku turske države međunarodnom džihadizmu, što je u suprotnosti sa brojnim rezolucijama UN.
Odgovor Evropske unije
Evropska unija je poslao delegaciju da nadzire opšte izbore u novembru 2015. godine. Objavljivanje izveštaja je zadržavano, a onda je odlučeno da se objavi kratka, razvodnjena verzija.Uspaničeni reakcijom svog stanovništva zbog masovnog ulaska migranata , i ukidanjem minimalne nadnice u Nemačkoj - 28 šefova država i vlada Unije su razradili plan koji bi ostavio Turskoj da rešava probleme umesto njih.
Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice, Filipo Grandi je odmah istakao da je to rešenje u suprotnosti sa međunarodnim pravom, ali čak i pod pretpostavkom da se ono može poboljšati, to nije glavni problem.Unija je pristala da Turskoj plati 3 milijarde evra godišnje kao pomoć za njene obaveze oko izbeglica, ali be načina kojim bi se proverilo korišćenja ovih sredstava. Kraj viznog režima za turske državljane koji ulaze u Uniju je samo pitanje meseci, pa čak i nedeljama. Treći uslov je ubrzanje pregovora o članstvu Turske u EU.
Drugim rečima, uplašeni od nedavnog lošeg rezultata Angele Merkel na regionalnim izborima u Nemačkoj., evropski lideri su pronašli privremeno rešenje da uspore protok migranata, ali bez nastojanja da se reši poreklo problema, i bez uzimanja u obzir da moće doći do infiltracije džihadista među izbeglicama.
Evropa ponavlja iste greške iz prošlosti. Evropske elite smatraju da im je Sirija protivnik - ili zato što brane stav Izraela, ili jer se nadaju da će ponovo kolonizovati Levant i prisvojiti gigantske i još neiskorišćene rezerve gasa. Stoga su podržale operacije "promene režima" i pretvarali se da veruju u priču o "Arapskom proleću". Posle skoro pet godina proksi rata, uz napomenu da je predsednik Bašar Al-Asad još uvek na vlasti, Evropljani su odlučili da sa tri milijarde evra godišnje finansiraju Tursku - za koju je dokazano da daje podršku delu džihadista.
Neće proći dugo vremena pre nego što Evropljani prekasno shvate da su ukidanjem viza za turske državljane dopustili slobodan promet od Al-Kaidihom kampova u Turskoj do Brisela.Godine 1938. evropske elite verovali u prijateljstvo tadašnjeg nemačkog kancelara Adolfa Hitlera. Danas veruju u prijateljstvo predsednika Erdogana.
(Voltaire.net - priredio M. Đorđević)
