Trećina hrane koju proizvede i konzumira čovečanstvo zavisi od pčela. Ekonomska računica kaže da pčelinji rad vredi oko 270 milijardi evra godišnje, a med je tek ukusni nusproizvod.
O tome verovatno pojma nema Hatidža Muratova, glavna protagonistkinja makedonskog dokumentarnog filma “Medena zemlja”.
Film prati život ove 56-godišnjakinje koja živi sa starom i bolesnom majkom u udaljenom i napuštenom makedonskom selu Bekirliji, sa dve mačke i psom, u potleušici, bez struje i vode. Hatidže se bavi pčelarstvom, ali njene pčele žive u prirodi, u stenama okolnih planina i deblima stabala.
Ona s njima razgovara, pjeva im i od njih uzima med. Pritom se strogo drži pravila “pola meni, pola ostaje vama”.
Svesna je da pčele ne smeju da ostanu gladne i da se jedino takvom fer podelom može održati prirodna ravnoteža koja će svima omogućiti opstanak.
Prodajom meda želi da zaradi samo onoliko koliko joj je dovoljno da prehrani sebe i gotovo nepokretnu majku Nazife. Hatidže je mudra žena koja ne mari za zakone slobodnog tržišta, za nju su svetinja samo zakoni prirode.
Ali i u takvom, civilizacijom netaknutom mestu, Hatidžu će dostići okrutna pravila tržišne ekonomije. U mesto stiže mnogočlana porodica stočara nomada. Huseinu, glavi porodice sa sedmero dece, jedini je motiv – zarada. Sukob je neminovan, a Hatidže postaje kolateralna žrtva tuđe pohlepe.
Mesto gde Hatidže živi nema ni vode, ni struje i do nje ne vodi ni asfaltiran put. Stanovnici sela pripadali su turskoj manjini, ali od 50-ih godina prošlog veka većina ih se iselila, da bi na kraju ostale samo Hatidže i Nazife.
“S Hatidže smo jeli, pili, zajedno s njom pjevali i plakali kroz sve te godine, jer smo i svjedočili smrti njezine majke Nazife”, prisetio se u jednom razgovoru direktor filma Samir Ljuma.
Autori filma pustili su da život ispriča ovu višeslojnu priču, koja nije samo svedočanstvo o teškom Hatidžinom životu nego daleko više - o odnosu čoveka prema prirodi, o tome kako će neumerena eksploatacija prirodnih resursa uništiti celo čovečanstvo.
“Hteli smo iskoristiti ovaj dokumentarni film kao alat u našoj misiji da promenimo ljudsku percepciju prirode i kako se prema njoj odnosimo. Već prvi dan snimili smo scenu u kojoj Hatidže govori pčelama ‘pola meni, a pola vama’. Prvo smo mislili da je to neka vrsta tradicije, neka uzrečica i nismo na to obratili previše pažnje. Ali kad smo shvatili da je to njena životna filozofija, koja se prenosila u njenom selu iz generacije na generaciju, rodio se i dokumentarni film“, govore autori.
Upravo tom rečenicom marginalka Hatidže iz siromašne makedonske zabiti šalje svetu istu poruku koju je uz puno medijske pompe prošle godine slala devojčica Greta Tunberg. Ali za razliku od Grete, Hatidže ne dolazi iz bogate i ekološki osvešćene Švedske, ona nije dete obrazovanih intelektualaca niti iza nje stoje uticajne nevladine organizacije.
Hatidže nikad neće dobiti počasne stipendije niti će biti na naslovnicama svetskih medija. Nikad neće biti pozvana u UN da održi govor, a neće nikad biti ni nominirana za Nobelovu nagradu. A ova je žena sve to itekako zaslužila.
Kroz Hatidže ovaj film nudi gorku istinu da oni koji zaista žive u skladu sa prirodom i čuvaju našu planetu od propasti sve više gube bitku od onih koji su gladni zarade. Iako govori o pomoru pčela, film jednako tako govori o razlozima aktualnog požara u Australiji, kao i prošlogodišnjeg u Amazonu, koji je zbog sprege politike i kapitala načeo najvažniji izvor kiseonika na zemaljskoj kugli.
Kurir.rs/Express.hr
