Ako neko može da posvedoči o čitavom putu Crvene zvezde ka evropskom tronu, onda je to Ratko Vučković. Jedan je od navijača crveno-belih nije propustio nijednu utakmicu voljenog tima na putu do pehara u Bariju, kada je Zvezda posle penala i 120 minuta bespoštedne borbe bila bolja od Olimpika iz Marselja sa 5:4.
Lekar po zanimanju, član je kluba više od 60 godina, i zvezdaš koji je na posao sa ponosom nosio crveno-beli mantil, ispričao nam je svoju priču o fantastičnom uspehu Crvene zvezde u Bariju 1991. godine.
- Za mene je 29. maj državni praznik. Najveći uspeh našeg fudbala koji će se teško ponoviti. Verovao sam od samog početka i prve utakmice. Iako smo odigrali 1:1 protiv Grashopersa, i to na Marakani. Nisam gubio nadu, ja sam po prirodi optimista i verovao sam da tim Ljupka Petrovića može napraviti rezultat za ponos. Tako je bilo i tog 29. maja. Probudio sam se i otišao na stadion “Sveti Nikola” sa realnom željom da osvojimo trofej, a to su nam naši igrači i doneli – počeo je Vučković.
Jedan od članova Crvene zvezde sa najdužim stažom opisao je i kako je izgledalo njegovo, posebno odelo koje je nosio na stadionu “Sveti Nikola”.
- Taj dan je počeo kao i svaki drugi, a bio je kao nijedan u životu. Za pamćenje. Tokom čitavog dana sam osećao pozitivnu atmosferu, jednostavno navijački duh je “vakcinisan” od brojnih radosti zbog pobeda i suza zbog poraza. Vodio sam i svog sina i bili smo specijalno obučeni za tu priliku. Ne igra se finale Kupa šampiona svakog dana. Na svoj lekarski mantil koji je bele boje našio sam crvene pruge i u tome otišao na utakmicu. Taj mantil sam sačuvao i evo 29 godina kasnije nalazi se u mom ormaru. Takođe, svakog 29. u mesecu, ukoliko je to radni dan, odlazio sam na posao u tom mantilu, ponosan na svoj voljeni klub i uspeh koji će neko teško ponoviti.
Vučković je otkrio i ko mu je bio omiljeni fudbaler u timu Ljupka Petrovića.
- Voleo sam ceo tim. Zaista, to su bili pre svega sjajni ljudi, a zatim i vrhunski fudbaleri. Nisu oni slučajno tek tako došli do evropskog trona. Počev od golmana Dike Stojanovića, koga čim vidim kažem da ga je pozdravio Amoros, aludirajući na odbranjeni penal već u prvoj rundi jedanaesteraca. Zatim bio je tu Belodedić, kojeg sam voleo zbog karaktera, Najdoski, Savićević, Pančev i ekipa. Ipak, najviše sam voleo Roberta Prosinečkog. On je bio genije na terenu i obožavao sam da ga gledam.
Takođe, verni navijač nam je ispričao i kako se zaljubio u crveno-bele boje.
- Imao sam samo četiri godine kada je Zvezda formirana. To znači da je ljubav prema crveno-belom klubu usađena od samog rođenja. Moram da istaknem da sam ponosan na to što sam član fudbalskog kluba još od 1954. godine. Zvezda je nešto drugačije, ljubav prema crveno-beloj boji je neopisiv. Koliko je ta ljubav velika govori i činjenica da sam na mnoge evropske utakmice išao i auto-stopom samo da bih gledao fudbalere u crveno-belim dresovima. Takva ljubav ne može se opisati rečima – podvukao je Ratko Vučković.
Kurir sport/www.crvenazvezdafk.com
NE PROPUSTITE
