Siniša Mihajlović, jedan od najboljih igrača ikada koji je nosio crveno-beli dres je 10. decembra 1990. godine zvanično postao deo kluba iz Ljutice Bogdana 1A. Put nije bio lak, ali je Mihajlović od prvih fudbalskih koraka, koje je napravio u rodnom Borovu imao jasan cilj - dres Crvene zvezde.
U zimskom prelaznom roku 1990. godine u prostorijama Fudbalskog saveza Beograd potpisao je četvorogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom mladi i veoma daroviti Siniša Mihajlović. Dolazak u Zvezdu tog izvanrednog nekadašnjeg igrača novosadaske Vojvodine mnogi su smatrali najznačanijim transferom jugoslovenskog fudbala u 1990. godini.
Zvezda je od rođenja imala posebno mesto u srcu Mihajlovića, koji je po dolasku u Ljutice Bogdana to sa ponosom i potvrdio.
- Oduvek sam navijao za Crvenu zvezdu i dečački san mi je bio da jednom zaigram u našem najvećem klubu. Ne kažem ovo iz kurtoazije, kao što neki dolazeći u novi klub izjavljuju da su za taj klub navijali, a odlazeći u sledeći iznova menjaju mišljenje - jasan je bio Mihajlović.
Siniša Mihajlović je rođen 20. februara 1969. u Vukovaru, a odrastao je u susednom Borovu. Kao i svaki prosečni jugoslovenski dečak, rano je počeo da igra fudbal, a tome je mnogo doprineo i otac Bogdan. Brzog i visprenog uma Siniša je lako obavljao školske obaveze i mnogo vremena provodio baveći se sportovima.
Zvezdin as je bio uzoran đak, sin, brat, a najsrećniji je bio kada je igrao fudbal, u kojem je kao što je i sam govorio u potpunosti pronašao sebe.
- Osnovna škola mi je bila laka i zanimljiva. Međutim već u srednjoj sam najviše energije usmerio na fudbal. Ne bi trebalo pogrešno razumeti kako ne cenim obrazovanje. Naprotiv. Završio sam Srednju zanatsku školu i po profesiji sam obućar. U Novom Sadu sam upisao Višu školu zaštite na radu, ali nisam baš mnogo odmakao. Verujte jedini razlog je to što sam se potpuno predavao sportu. I vojni rok sam zbog toga odlagao. U fudbalu nalazim sebe i ostvarenje svih snova i želja – rekao je nenadmašni izvođač slobodnih udaraca po dolasku u Zvezdu.
Kada se Miha, kako su ga navijači Crvene zvezde oslovljavali preselio iz novosadskih u beogradske crveno-bele, bilo ga je veoma teško naći. Konstantno je bio na relaciji između Beograda, Novog Sada i Borova. Prvih nekoliko dana u Begradu je proveo u hotelu Mladost. Međutim uprava Crvene zvezde mu je obezbedila stan na Novom Beogradu u ulici Džona Kenedija nedaleko od hotela Jugoslavija. Nekoliko puta dnevno je trenirao sa crveno-belima pa je stalno jurio od Zvezdinog stadiona do stana, a zatim od Beograda do Novog Sada jer je mnogo obaveza još uvek morao da završi, pa na kraju i od Novog Sada do roditeljskog doma.
Zvezdaška javnost je bila oduševljena vešću da je u redove njihovog voljenog tima stigao igrač čijem se potencijalu nije video kraj. Siniša je već na samom početku izgradio poseban odnos sa navijačima i imao jasan cilj, da ih svojim izdanjima zauvek osvoji.
- Nisam došao u Zvezdu da nekome otmem mesto. Naprotiv, boriću se da se radom i zalaganjem dokažem i da opravdam poverenje ljudi koji su mi omogućili da postanem fudbaler Crvene zvezde. Moja je obaveza da se dobrim igrama i maksimalnim angažovanjem na treninzima, bez kojeg nema dobrih igara, zahvalim vernoj Zvezdinoj publici koja me je tako lepo primila – poručio je 1990. godine igrač koji je posle samo šest meseci postao evropski, a nakon godinu dana svetski prvak sa voljenim klubom.
Crvena zvezda je te 1990. godine dobila mladog ali već veoma rafiniranog graditelja igre koji se vešto služio obema nogama, mada je bio rođeni levak. Predstavljao je veliku opasnost za protivničku odbranu, a ako se tome doda da je izuzetno dobro gradio loptu i da je imao precizan i ja šut slobodnim udarcem, jasno je bilo da su crveno-beli doveli pojačanje na kojem bi im pozavideli najveći evropski klubovi.
Malo je poznato da se Zvezdin as jedan određeni period bavio i košarkom. Kako je i sam isticao, nesumnjivo bi bio nižeg rasta da ga nastavnik fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi nije savetovao da se bavi pored fudbala i košarkom. Tako je on dospeo i u kadetski tim KK Borovo koji je tada bio član Prve B lige. Mihajlović nije imao nikakav hobi, ali je rado provodio vreme na teniskim terenima. Očigledno, Siniša je bio sportista od glave do pete.
Ogromna ljubav prema crveno-belim bojama, ali i velika očekivanja od ekipe sa kojom bi sarađivao, bili su presudni za dolazak Zvezdinog bombardera na Marakanu.
- Ne bi trebalo pogrešno zaključiti da je novac bio presudan za moj dolazak u Zvezdu. Niz činilaca je uticalo, a materijalna nadoknada je bila na poslednjem mestu. Večiti san da zaigram u tom klubu, jedna neverovatno dobra generacija igrača s kojima će biti prekrasno sarađivati, moj nekadašnji trener Ljupko Petrović vodiće me ponovo, veliki uspesi Crvene zvezde i na domaćim i na inostranim terenima, zdrava atmosfera u klubu. Konačno bliži sam i reprezentaciji. Sve su to bili razlozi koje sam imao na umu dok sam se pripremao da pristupim novom klubu - zaključio je Siniša Mihajlović po dolasku u Zvezdu, tada ni ne sluteći da će se zlatnim slovima upisati u istoriju kluba i ostati upamćen kao legenda beogradskih crveno-belih..
Kurir sport
NE PROPUSTITE
