Siniša Mihajlović i Ljupko Petrović bili su čvrsto vezani, njihove karijere bile su isprepletane uspesima sa Vojvodinom i Crvenom zvezdom.
Vest o smrti Siniše Mihajlovića zatekla je Ljupka Petrovića u Srbiji. Bio je tužan kad smo ga pozvali, teško je govorio. Žurio je iz Odžaka za Beograd.
- Teško mi je... Veoma mi je teško. Kada sam čuo vest o smrti moga Mihe bukvalno sam se raspao. Psovao sam. Da ja dočekam da se od njega opraštam - počeo je razgovor za Kurir Ljupko Petrović.
Siniša Mihajlović je kao golobradi mladić došao iz Borova u Novi Sad, a u Vojvodini ga je u vatru gurnuo Ljupko Petrović.
- Miha i ja smo zajedno bili dugi niz godina, osvojili smo tri titule. Jednu evropsku i dva puta prvenstvo Jugoslavije. Dve sa Crvenom zvezdom i jednu sa Vojvodinom. Teško je sada pronaći bilo kakve reči...
Ljupko Petrović cenio je pre svega Sinišu Mihajlovića kao čoveka.
- Bilo je tu mnogo lepih i dobrih trenutaka, po njima ću ga se sećati dok sam živ. Voleli smo se, ali smo nekad znali i da se posvađamo. To je bilo kratkog daha. Miha je bio fudbaler koji nije trpeo poraze. Njegovi najveći kvaliteti bili su karakter, volja, upornost. To je bio Siniša Mihajlović. Neću ga zaboraviti do kraja života, žao mi je što je otišao mlad i u 53. godini.
Ljupko Petrović kaže da je Siniša Mihajlović imao zašta da živi, da je iza sebe ostavio velika dela, kako u sportu, tako i u životu. Ali i veliku porodicu.
- Miha je iza sebe ostavio petoro divne dece i suprugu. Život je čudan. Mogu da kažem da je on zaslužio da ga se sećamo, da ga pominjemo svaki dan. Tako ćemo ga uvek činiti živim. Ako to budemo radili, onda će on živeti u nama i otrgnućemo ga od zaborava.
Ljupko Petrović setio se jedne zanimljive epizode sa Sinišom, u finalu Kupa evropskih šampiona, u Bariju 1991. godine.
- Sećam se sa sastanka sa igračima pred utakmicu protiv Olimpika. Pričam ja tako, insistiram na defanzivi, objašnjavam igračima kako treba da se stoji na terenu, kako da se kreću, kako da štite jedni druge. I pričam tako, sav sam se uneo, a onda Miha u pola rečenice iskoči i pita. Šuškajući, onako kako samo on ume. Kaže on, treneru, šta ćemo mi kad budemo imali loptu. Šta da radimo... Pogledam ga, on ozbiljan, onako kosat i čupav. I kažem mu, ako ne znaš šta ćeš sa loptom, daj je protivniku! I ponovo kreni da se braniš... A, on me pogleda onim svojim očima...
Otkriva Ljupko da nije imao bilo kakav strah kada se došlo do penala, posebno kada je šutirao Siniša Mihajlović koji je tada imao samo 22 godine.
- Mi smo u prvenstvu Srbije imali pravilo da posle svakog nerešenog rezultata šutiramo penale. Tako da smo sa te strane bili uvežbani. Znalo se ko šutira prvi, uvek su to bili Prosinečki ili Binić, a onda Belodedić, Mihajlović i Pančev. Bili smo uigrani, mentalno jaki. Bio sam siguran, ako dođemo do penala, 100 odsto dobijamo Marselj. Miha je tu bio neverovatan, uvek siguran u sebe - prisetio se Ljupko Petrović.
Kurir sport/A. Radonić
NE PROPUSTITE
