Od srpske fudbalske javnosti pomalo zaboravljen, u senci nekih drugih zvezda, ali je Aleksandar Stanisavljević velikim radom i željom da u svakom trenutku pruži maksimum, pokazao koliko vredi.
Kako sam priznaje, ne želi da se eksponira u javnosti bez preke potrebe, ali kada jedan naš igrač bude najbolji asistent lige u Uzbekistanu, državi koja je jedna od vodećih u svetu po iskopavanju zlata, onda je to svakako više nego dobar povod za razgovor.
Fudbalski put rođenog Požarevljanina nije išao uobičajenim tokom. Praktično, bio je još beba kada su se roditelji preselili u Austriju, pa je tamo napravio prve fudbalske korake. Akademija u Ridu je na dobrom glasu, pa je Stanisavljević dobio finu podlogu za seniorsku karijeru.
- Moji su rano otišli preko, preselili smo se 1989. godine. Odrastao sam u Austriji, prošao akademiju u Ridu. Kratko sam igrao u Mađarskoj, posle sam se vratio u Austriju. Dok sam živeo tamo, nikada se nisam osećao kao da sam kod kuće. Uvek sam imao osećaj da mi nešto nedostaje. To nešto sam našao u Srbiji. Fudbalski, a pre svega porodično. Ovde sam upoznao suprugu, oženio se, imam dvoje dece. Mislim da sam sve dobro uradio.
Prvi klub u Srbiji bila je Sloga iz Petrovca na Mlavi. Kako je došlo do toga da se vratiš u Srbiju?
- Bukvalno nisam znao gde dolazim, došao sam preko noći. To je bila odluka u sekundi. Hteo sam neku promenu u životu. Seo sam u autobus i došao u Srbiju. Preko nekih poznanika sam došao u Petrovac na Mlavi. Tu mi je bio trener Nenad Vanić. Dosta sam mu zahvalan, puno mi je pomogao oko karijere. Između ostalog, dosta sam ostajao s njim posle treninga, forsirao me je puno oko slobodnih udaraca jer je video moj potencijal, video je da imam dobar prekid. Odigrao sam jako dobru polusezonu u Petrovcu, posle toga sam otišao u OFK Beograd. Tu se nisam dobro snašao, iz više razloga. Posle toga sam otišao u Donji Srem, takođe na poziv Vanića. Verovao je u mene i vratio sam to poverenje. Ostao sam godinu dana, a posle toga slede Vojvodina, Grčka, Radnički Niš, Voždovac, Izrael, Tadžikistan.
Ljubitelji fudbala te posebno pamte po sezoni u Vojvodini. Sjajna ekipa je tada deklasirala čuvenu Sampdoriju sa 4:0 u gostima, uz tvoj gol i asistenciju. Kako iz današnje perspektive gledaš na taj period?
- U Vojvodini smo imali velikog stručnjaka Zlatomira Zagorčića. On mi je kratko prethodno i u Donjem Sremu bio trener. Verovao je u svakom trenutku u ekipu. Tu je bio i pokojni Zoltan Sabo u stručnom štabu. Imali smo jako kvalitetnu ekipu, uz vrhunski stručni štab i odličan rad. Naježio sam se sada dok pričam o tom periodu, kad se setim kako izlazimo na stadion "Karađorđe", čeka nas pun stadion, navijači, te emocije... A tek Sampdorija tamo u Italiji i pobeda od 4:0! Ne mogu da kažem da smo to očekivali, ali smo verovali u svakom trenutku da možemo da ih dobijemo. Odigrali smo fenomenalnu utakmicu. Napravili smo veliki, dobar rezultat. Te emocije i to sećanje koje ostaje je nešto prelepo.
Da si u tom trenutku u dobroj formi potvrdio si odmah zatim kada si dao i prelep gol Partizanu u derbiju.
- Jedan od najlepših golova u karijeri. Interesantna je priča oko tog gola. Prethodno sam sličan gol dao mađarskom MTK. Tada me je jedan novinar bocnuo, napisao je da je gol bio plod više sreće nego znanja. Tada sam izjavio, ako ponovim takav gol da se ne piše da je sreća. Prošlo je otprilike mesec dana, a Partizanu sam dao gol iz još teže situacije. Tada smo pobedili 3:2 na punom "Karađorđu".
Minulu 2022. godinu si proveo u Uzbekistanu. Bio si prvi asistent lige, a postigao si i šest golova. Mnogi sa predrasudom gledaju na tu ligu, a kakvo je tvoje iskustvo?
- Iskreno, i ja sam pre nego što sam otišao, mislio da je to ne jedan već dva koraka unazad. Međutim, kada sam stigao tamo i video ligu i video organizaciju klubova, kada sam video kvalitet stranaca, oduševio sam se. Nije uopšte lako igrati tamo. Mislim da mi ovde u Srbiji nismo ništa bolji, možda imamo kvalitetnije igrače, ali teško da imamo kvalitetniju ligu.
Sinovi treniraju fudbal, da li bi voleo da naprave profesionalnu karijeru?
- Voleo bih da krenu mojim stopama. Sport je jako dobra mogućnost za mlade ljude, prilika za veliki uspeh. Ne samo kada je novac u pitanju, već prevashodno da sklonimo decu sa ulice, zatim da vide šta je prijateljstvo, šta je sloga. Deca treniraju u Partizanu i srećni su. Sve dok su srećni ja ću ih podržavati. Ako u nekom trenutku ne bude tako, onda ih neću više forsirati. To što oni žele, tako će biti.
Kako izgleda život u tako udaljenoj zemlji?
- Kada pričamo o fudbalu i ligi tamo, treba reći da država iskopava mesečno 10 tona zlata, što je nenormalno mnogo. Veoma su bogata zemlja. Imaju neverovatno izgrađenu infrastrukturu i dosta ulažu u sport. Snašao sam se jako brzo brzo tamo. Živeo sam u manjem gradu. Imao sam pomoć naših, glavni trener je bio Nikola Lazarević iz Niša, kondicioni trener Vlada Živanović. Mogao sam da popričam s nekim na našem jeziku, što je jako bitno kada si tako daleko od kuće. To se pokazalo i na terenu, gde sam odigrao sjajnu sezonu sa 6 golova i 12 asistencija. Uvek tražim više i bolje, tako da očekujem da nastavim gde sam stao.
Šta je za tebe presudno kod odabira kluba?
- Uvek gledam da imam dobar osećaj. Volim da putujem, da vidim nove države, da upoznam nove kulture. Uzbekistan je bio zaista nešto specifično, prelepo. Upoznati te ljude, kako žive, kako doživljavaju fudbal... Isto je i Izrael bio prelep za mene i porodicu, mislim da nema bolje države za porodične ljude. Sve je uređeno, od škole, pa nadalje.
Pomenuo si porodicu. Koliko ti teško pada odvojenost?
- To je najteži deo karijere, ta odvojenost. Supruga Aleksandra je poznata novinarka, klinci Aleksej i Andrej idu u školu... Teško je ne videti porodici najmanje tri meseca, nekad i po 5-6 meseci. To je nešto kroz šta moramo da prođemo, ali nas to čini i jačim kao porodicu.
Da li se kaješ zbog nekih odluka u karijeri?
- Iz ove tačke gledišta možda sam se prerano odlučio da odem u Grčku, možda sam mogao još polusezonu da ostanem u Srbiji. U tom trenutku sam mislio da je prava stvar. Mislim da sam dosta grešio u životu. Neke odluke sam doneo koje možda nisam trebao, kako na tako i van terena. Ali, sve je to škola. Čovek treba da uči iz svojih grešaka. Bože zdravlja, ako moji klinci sutra odluče da igraju, imam šta da im kažem, kako da ih savetujem. Možda sam tu školu skupo platio, ali sam je bolje zapamtio.
Do kada planiraš da igraš?
- Bože zdravlja, voleo bih da odigram još 4-5 sezona. Trenutno se osećam fenomenalno, u dobroj sam formi, treniram... Očekujem da odem u neku azijsku ili arapsku ligu jer sam se privikao na taj mentalitet.
Ukoliko bi usledio poziv iz Srbije?
- Bilo bi mi sigurno interesantno, i zbog porodice, ali bih dobro razmislio o prihvatanju ponude.
Jesi li razmišljao šta ćeš po završetku karijere?
- Razmišljam o tome. Nisam se još uvek opredelio čime bi se bavio, mislim da je još rano. Pre svega hoću da se fokusiram da igram na najvišem mogućem nivou, da izvučem uvek maksimum iz sebe, da napredujem. A posle ću lako videti šta ću i kako dalje.
Kurir sport / Dejan Ignjatović
NE PROPUSTITE
