- Kad sam ga videla odmah sam se zaljubila u njega. On preplanuo, za mene lep, tek došao iz vojske. A došao je da me vrbuje da dođem i igram u Radničkom. Nisam ni slušala šta mi govori rekla sam: "Idem tamo, gde mi on kaže". A igrala sam za BSK, šampionski tim. Jurila sam ga, iako je 11 godina bio stariji od mene. I stigla ga na kraju. Mislili smo da niko ne zna, ali svi su znali. Venčali smo se u julu 1962. godine, posle tri godine veze.
Sećam se na svadbi sam imala neki bedan buket, pa mi je fotograf koji nas je slikao sa sedam zvanica, rekao kako je venčanje pre nas imalo mnogo cveća. Dodao mi je to cveće i tako smo se slikali. Ranko je kasnije na ručku skinuo burmu i ostavio je za kafanskim stolom. Kada smo se vratili kući rekla sam: "Daj da vidim kako ti burma stoji?", a on me pitao: "Koja burma? - kaže Zaga.
Objašnjavajući tajnu duge veze ona je istakla:
- Bili smo skoro 54 godine zajedno. Bilo je svega i gore i dole. Kad mi neko kaže, da mu je isto kao prvi dan - grozno. Da je tako ne bi znali šta je bilo lepo. Ovde se posle Svetskog prvenstva 1970. godine i zlata iz Ljubljane, mesec dana svašta snimalo, on je bio zvezda, a mene i prvo dete nisu mnogo dirali. Volela sam to. Jer sam od majke kroz prozor od špajza bežala na trening i pod izgovorom da idem kod drugarice, vraćala se sa mokrom kosom.
Gospođa Žeravica danas kaže da joj je malo toga bilo teško.
- Naporno je ponekad bilo biti Rankova žena. Ali ja to volim, umela sam, na primer, da po kući popravljam sitne stvari. On je ovde bio kao gost. Komšinica Maja ga je jednom kada joj je otvorio pitala: "Odkud vi?", a on je rekao: "Eto svratio sam kući." I da znate ja tada nisam htela decu. Jer, bila sam najstarija od troje dece svojih roditelja i kad god sam bila kući morala sam da ih vodim ili negde ili sa sobom. Htela sam da igram, završim faklultet i imam nešto svoje. U tom periodu nisam htela i rekla sam mu: "Ako se ženiš zbog dece, nemoj!"
Supruga Ranka Žeravice ovako je opisala pokojnog supruga.
- Pred utakmicu, on se povlačio u sobu i tražio mir. On je bio trener i voleo je da uči košarci mlade. Smatrao je da je i to deo njegovog posla. Kada smo 1987. otišli u Saragosu, posle dve godine se preselio u Italiju. Tamo je počeo da drži seminare i da edukuje ostale trenere. Nisu mu to zamerali nigde, ali se sećam da je jednom kada nije imao posao rekao kako bi platio da nekoga trenira. Nedostajali su mu teren, pištaljka, galama, jer je na to navikao. Mislim da ga je to dosta koštalo u smislu, zdravlja glasnih žica i pluća. U Španiji smo, uz jedan bračni par odavde otkrili pecanje, a Ranko se vezao i za internet. Umeo je da nađe svaku utakmicu na internetu. Svaki meč je nalazio, otkrivao šifre. Veče pre nego je umro Radomir i Vera Antić su bili sa nama i tri utakmice smo gledali, dve Evrolige i jednu NBA, igrali su Bulsi. Sutra u devet je umro.
Dakle, jasno je da je Ranko Žeravica bio košarkaški fanatik.
- Njemu je košarka bila hleb, voda, vazduh, život, sve. A ja sam bila do nje i nisam bila ljubomorna. Jer i ja sam je volela. Prihvatila sam to i nije mi smetalo. Ostale žene su lepile slike muževa na vrata da ih deca vide jer nikad nisu tu. On je jako voleo decu, a stariji sin ga je do četvrte godime zvao Ranko, jer ni od koga nije čuo da ga zove tata.
Koliko je Ranko bio posvećen košarci govori i sledeća istinita priča:
- Sećam se, jednom je odveo decu u Pionir na treninge. Vratio se bez njih, jer se zapričao sa trenerima i zaboravio na Gorana i Dušana. Toliko o posvećenosti. Mnogo puta su me pitali kako izdržavam? Šta? To je za mene normalno, naš život.
A kada nije na terenu:
- Ranko nije bio zatvoren umeo je da se smeje, priča, popije, ali nije umeo, znao i voleo da se proda. Pričao je o igračima, putovanjima, uvek je sebe stavljao iza njih u drugi plan. Kada je u Atlanti 2013 dobio priznanje za vrhunski doprinos košarci, jedva je nađeno nekoliko slika. Ranko je sećam se i po povratku iz Moskve sa Olimpijskih igara, sa zlatom oko vrata izašao napolje bez zajedničke slike. Rekao je: "Šta ima da se slikam, ja sam ih naučio, šta sam ih naučio, neka se pokažu!"
Zaga se seća i loših momenata:
- Patio je posle Igara u Minhenu i poraza od Portorika. Tada je Migel Kol dopingovao i kada smo izgubili i ostali bez medalje mnogo je patio. To mu je smetalo. Nepravda. A kada treba da se hvali nije umeo. Dobar čovek, rekla bih.
Na kraju Zagorka Žeravica je podvukla:
- Ponovo bih sa njim provela sve ovo i dobro i loše. A bilo je svega i svačega. Govorili su nam da se svađamo na Vi. Jer on mi je govorio: "Ja nisam taj. Nisam drugi. A za svađu treba dvoje" Tada počnem da se smejem i tu je kraj svega."
Muzej i Fondacija sa Rankovim imenom u Novom Miloševu
Sa mnogo radosti Ranko Žeravica je pominjao Kikindu i Novo Milioševo.
"Ranko se ponosio Novim Miloševom. Nudio je za života da sve što ima u arhivi smesti negde gde će to da se čuva, neguje i prikazuje. Svi su rekli: "Da, ali..." Jedino smo u Hali sportova Ranko Žeravica gde je Ranko napravio košarkašku publiku izložili deo toga. Mislim da bi time bio vrlo zadovoljan i zato sam sigurna da će i Muzej u Novom Miloševu biti prava stvar. To mi je životna misija. To će bitii njegov spomenik. Jer on je i dalje sa nama i možda će ga vekovima spominjati.
Biografija Ranka Žeravice
Ranko Žeravica je rođen 17. novembra 1929. godine u Novom Miloševu (Dragutinovu).
Trenerskim poslom počeo je da se bavi početkom pedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je završavao igračku karijeru u beogradskom Radničkom i sve do 1966. godine radio je kao trener muških i ženskih kategorija.
Ostaće upamćen kao stručnjak koji je početkom sedamdesetih uneo mnoge novine i savremene metode u jugoslovensku košarku, koje su bile kombinacije sovjetske i američke škole. Od 1960. do 1965. bio je pomoćnik čuvenom selektoru Aleksandru Nikoliću, a prvi trener reprezentacije postao je 1965. godine
Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na SP 1970, kao i na Olimpijskim igrama 1980. Srebro je osvojio na SP 1967, OI 1968, EP 1969. i 1971. Sa Jugoslavijom osvojio je bronzu na SP 1982.
Pored toga, ima i odličja sa Univerzitetskih, Mediteranskih i Balkanskih igara.
Sa uspehom je vodio i reprezentaciju Argentine. Paralelno sa radom u reprezentaciji, Žeravica je početkom 70-ih selektirao tim Partizana predvođen Kićanovićem i Dalipagićem, koji je presudno uticao na kasnije uspehe crno-belih.
Žeravica je u karijeri trenirao Partizan, Barselonu, Pulu, Crvenu zvezdu, Saragosu, Desio, Napoli, Konzervas, Split, Juvekazertu. On je trenersku karijeru završio 2003. u Saragosi.
Žeravica je primljen u Kuću slavnih 2007. godine
Preminuo je 29. oktobra 2015 godine u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo mnogih zvezda ne samo jugoslovenske već i evropske i svetske košarke.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
