Neobičan razvojni put za Alena Smailagića (18), novog člana Golden Stejt Voriorsa, rođenog Beograđanina, koji je, kao gost "Novosti", pričao o tome kako je završio "preko okeana", šta mu je govorio Stef Kari, a šta mu je, kada je imao 13 godina, rekao Moka Slavnić, o životu u Americi, kao i sa kime bi od srpskih igrača najviše voleo da igra.
Alen Smailagić, kojeg su Golden Stejt Voriorsi izabrali sa 39. pozicije na ovogodišnjem draftu, kaže da se utisci i dalje nisu slegli:
- Još mi se sve okreće i nisam svestan svega. Očekujem da dobijem neku minutažu, da pokažem da tu pripadam, pa tokom godine da rastem. Golden Stejt je svoju dinastiju izgradio dobrim odabirima na draftu, mnogo pikova druge runde se tu dobro pokazalo.
Na Smailagića je, nakon godine provedene u filijali Golden Stejt Voriorsa, najjači utisak ostavio jedan od najboljih šutera i igrača iz NBA:
- Nakon jedne utakmice koju sam presedeo, Stef Kari mi je prišao. Bio sam oduševljen. Čovek koji je milioner, NBA zvezda i koji uopšte nije imao razloga da priča sa mnom mi se obratio. Ja sam bio u bedaku što nisam igrao, međutim, on mi je rekao: "Mali, polako, imaš 18 godina, ne moraš nigde da žuriš. Ja sam bio na koledžu u tvojim godinama." Meni je to mnogo prijalo i dalo snagu da nastavim dalje, nije morao ništa da kaže, a dečko je prišao i pričao sa mnom kao da mi je brat rođeni.
Bilo je i čarki sa jednim igračem:
- Malo sam se pokačio sa Demarkusom Kazinsom na jednom treningu. Rekao mi je da mu se sviđa što sam borben, ali da ću, ako ga udarim još jednom, videti šta će se desiti. Nisam znao šta da radim, mnogo je jači od mene, morao sam da ga bijem ali da niko ne vidi.
Naravno, ništa nije moglo da prođe bez dobacivanja Drejmonda Grina, krilnog centra "ratnika" i "lošeg momka" NBA lige, koji je poznat kao neko ko ima dug jezik i prgavu narav:
- On je neverovatan. Meni je odmah rekao da se ne uplašim kad mi priđe i da će da se dere na mene čim dobijem loptu. Jedva čekam da odem tamo...
Sve je počelo u beogradskom naselju Kotež, kraju u kojem je odrastao.
- Tata me je upisao sa sedam godina, kada sam krenuo u prvi razred osnovne škole, pre svega da me skloni sa ulice, jer je Kotež problematičan kraj. Trener Miške me je da li želim da dođem na trening i da ću tri meseca trenirati besplatno. Rekao sam da ću doći da probam, ali posle toga sam se zaljubio u košarku i nastavio da treniram. Sa mnom je radilo mnogo ljudi u klubu, sam direktor, njegova supruga, trener Miške, sve do Nenada Petronića i Vanje Budmića, koji su mi mnogo pomogli u životu. Ne bih mogao da napravim razliku između njih.
Mala sala u Kotežu nema čak ni dimenzije pravog košarkaškog igrališta, već je to pola jednog terena, sa samo jednim košem i linijom za tri poena.
- Tu sam počeo, i većinu svog vremena preko dana provodio tamo. Uveče smo imali salu za ceo klub, ali najviše vremena sam provodio sa individualnim trenerom u toj maloj sali. Nenad Petronić je preuzeo na sebe da radi sa mnom, da plaća salu i da ga ništa drugo ne zanima. To sam saznao tek nedavno.
"Orakl arena" u Ouklendu ide u zaborav. Golden Stejt Voriorsi će od naredne sezone nastupati u novoj areni u San Francisku, koju je naš novi NBA igrač imao prilike da poseti.
- Bio sam u novoj hali, izgleda neverovatno, odmah sam se zaljubio u nju, ali ova u Kotežu ipak ima dušu.
Kaže da se nadao odlasku u NBA, ali da nije mogao ni da sanja da će se to desiti tako rano.
- Bila mi je želja, ali sam mislio da će to doći kasnije, posle dvadesete. Prišao mi je jedan skaut pre tri godine i rekao da će ako nastavim ovako da radim biti nešto od mene, u suprotnom, mogu da se pozdravim sa košarkaškom karijerom.
Na radar ekipa iz NBA je došao na preporuku Koste Jankova, internacionalnog skauta.
- Kosta poznaje direktora kluba Damira, koji mu je rekao da dođe da me pogleda. Tako je sve počelo.
U početku nisu pokazivali previše interesovanja, ali sve se promenilo prošlog leta.
- Dolazili su jednom u godinu i po dana, čisto da provere stanje. Pošalju nekog da vide igrača Zvezde ili Partizana i, usput, da vide i mene. Sa 18 godina je viđen napredak, i tu se pojavilo ozbiljno interesovanje.
Mladi košarkaši neretko završe u redovima jednog od "večitih" rivala, ali igrom sudbine Smailagić je otišao pravo iz KK Beko put Amerike.
- Miroslav Muta Nikolić je 2017. hteo da me dovede u Partizan, imao sam predugovor sa Dinamikom, ali su mi rekli da ću igrati u juniorima, a to sam već imao u Beku, koji je mnogo bolji u mlađim selekcijama i, generalno, odličan klub za mlade igrače. Dobija se minutaža i igra se sa mnogo jačim igračima, žargonski rečeno - drvosečama, koji, kad te udare, udare te tako da zapamtiš. Malo je falilo da odem u Dinamik, da je Muta ostao verovatno bih i otišao tamo, ali Bog je ovako hteo.
Smailagić je u redove Golden Stejt Voriorsa stigao preko razvojnog tima te ekipe, a bio je četvrti pik na draftu Dži lige 2018.
- Nisam imao pojma da će da me odaberu. Čovek iz kluba je rekao da sam spreman i da bi trebalo da odem na taj draft. Saut Bej Lejkersi, razvojna ekipa L. A. Lejkersa, draftovala me je, ali su me trejdovali u Santa Kruz Voriorse za jednog starijeg igrača.
Razlika između evropske i NBA košarke nije samo u prilivu novca i logistici, već i u samom načinu igre, što često ume da bude prepreka mladim igračima koji se otisnu "preko bare".
- Kad sam došao tamo prvi put, pitao sam se šta ja tu radim. Ti igrači poseduju neverovatnu brzinu, skočnost, ali nakon dva-tri treninga sam shvatio da su i oni ljudi. Posle su počele utakmice, moje brojke su rasle, i počeo sam da zavređujem pažnju.
Dodaje da mu nije bilo lako na početku, pre svega zato što je bio sam.
- Teško mi je bilo prvih mesec dana. Bio sam sam tamo, prvi put da nisam sa porodicom, a ni engleski nisam znao baš najbolje, ali sam dosta napredovao na tom polju. Mnogo pažnje se posvećuje mlađim igračima, od mene nisu znali šta da očekuju, ja sam najmlađi igrač u istoriji Dži lige. Ostali igrači su bili fascinirani sa mnom, mislili su da sam došao iz Afrike i da su mi falsifikovali krštenicu.
NE PROPUSTITE
Smailagić je nastupao za kadeteske i juniorske selekcije srpske reprezentacije, ali zbog obaveza u Santa Kruz Voriorsima nije mogao da se odazove pozivu u skorije vreme, kao ni da jedan poziv čeka više od ostalih.
- Bilo je poziva, ali sam imao obaveze u Americi i jednostavno nisam stigao. Sada čekam poziv selektora Đorđevića, kojem ću se rado odazvati. Nisam se čuo sa njim, ali sam pričao sa Bogdanom Bogdanovićem, koji mi je poželeo puno sreće i poručio: "Vidimo se na terenu!"
Kaže da bi od srpskih igrača voleo najviše da igra sa plejmejkerom i kapitenom naše reprezentacije, ali najdraže bi mu bilo da ukrsti koplja sa svima njima na košarkaškom terenu.
- Sa Milošem Teodosićem bih najradije nastupao, ali najviše bih voleo da igram protiv svih njih, da se dokažem i da onda upoređejumo ko je kakav - završio je priču Smailagić.
Kurir sport / Večernje novosti
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
